News | Serbian Unity Congress » Република Српска

Документима против сребреничких фалсификата, Политика

Sasa Sekulic — Fri, 05 Sep 2008 11:37:54 +0000

У Поточарима је сахрањено 175 Бошњака који су страдали или умрли много пре или после уласка оружаних снага Републике Српске у Сребреницу

Ко све спада у жртве рата: Сребреница (Фото М. Малишић)

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 4. септембра – У Меморијалном центру и мезарју Поточари, код Сребренице, сахрањено је 175 Бошњака који су погинули или умрли много пре или после јула 1995. године, односно уласка оружаних снага Републике Српске у овај град и злочина који су починиле над бошњачком популацијом. Овај податак објављен је у књизи „Сребреница јул 1995 – у трагању за истином” која је синоћ промовисана у Бањалуци. Њен аутор је директор Центра за проучавање злочина над Србима Миливоје Иванишевић.

Први списак, на којем је 87 имена, направљен је на основу судских решења издатих у Федерацији БиХ којим је утврђено да су та лица умрла „у друго време и на другом месту”, односно да нису жртве сребреничког масакра. На овом списку су и лица за која је судским решењима утврђено да су умрла 1992.

На другом списку је 88 имена Бошњака који су страдали пре јула 1995. Овај списак је рађен на основу докумената Армије БиХ. У акту Прилог за водич хронике Армије БиХ, који је Команда 8. оперативне групе доставила Сектору за морал Другог корпуса Армије БиХ, наведена су имена бошњачких бораца који су страдали на сребреничкомратишту до 30. марта 1995. Остали документи су предлози за посмртно одликовање погинулих, који су писани у априлу и мају 1995, и списак породица погинулих бораца, настао у новембру 1993. У књизи су и имена седморице Бошњака чија су тела са гробља Казани пренесена у Меморијални центар и мезарје у Поторачима.

„Основна препрека за утврђивање пуне истине о Сребреници јесу интереси Америке и НАТО-а. У овом ,сукобу’ политички интереси су, нажалост, поразили чињенице. На нама је да упорним трагањем за истином докажемо да се у Сребреници није догодило оно што је службена истина”, рекао је Иванишевић.

О књизи и ономе што се догодило у бившој Југославији говорила је и професорка др Смиља Аврамов. Она је, поред осталог, рекла да је не „оспорава да је на подручју Сребренице било и убистава”. Међутим, њен став је да се у Сребреници није догодио геноцид, јер није доказана намера српског руководства да почини најтежи могући ратни злочин. За Иванишевићеву књигу је рекла да је она, у ствари, збирка докумената који су „мало познати широј јавности”. Говорећи о општераспрострањеном уверењу да је око осам хиљада сребреничких Бошњака убијено у јулу 1995. и да су жртве геноцида, професорка Аврамов је подсетила на мисао Хане Арент да је од самообмане много опаснија лаж. Професорка београдског Филолошког факултета Љиља Чолић је као највећу вредност Иванишевићеве књиге истакла њену документарност, нагласивши да јој посебан значај дају бошњачки документи који оспоравају званичну истину о Сребреници.

Sporazum Karadžić-Holbruk postojao, RTS

Sasa Sekulic — Thu, 04 Sep 2008 10:40:21 +0000

Profesorka Smilja Avramov rekla je u Banja Luci da se sa velikim zadovoljstvom nalazi u timu odbrane prvog predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića, dodajući da je sporazum Karadžić-Holbruk držala u rukama.

Avramova je ponovila da više nije nikakva tajna da je postojao dogovor Karadžića i Holbruka.

“Činjenice su da je zaključen takav sporazum, ja sam ga videla i držala sam ga u svojim rukama”, rekla je Avramova.

Podsetila je da je još 1993. godine prisustvovala pripremnom sastanku u Ujedinjenim nacijama za osnivanje Haškog tribunala, koji je sazvao tadašnji generalni sekretar.

“Imala sam tu čast da među 87 svetskih eksperata budem i ja, i mogu da vam kažem da se ni jedan od svetskih eksperata nije izjasnio za osnivanje Tribunala, nego su svi bili protiv”, kazala je Avramova.

Profesorka Avramov je rekla da je Sud u Hagu politički i da nema nikakve veze s međunarodnim pravom.

Komentarišući izveštaj Vlade Republike Srpske o ratnim dešavanjima u i oko Srebrenice iz leta 1995. godine, ona je rekla da on nema pravne validnosti.

“Jedan od američkih teoretičara kritikovao je Vladu Republike Srpske što je pod pritiskom dala onakve izjave o Srebrenici, smatrajući da one nemaju nikakvog osnova”, izjavila je Avramova.

Govoreći o odbrani Radovana Karadžića profesor Milivoje Ivanišević je rekao da tim odbrane Karadžića trenutno radi na pripremi dokumentacije, koja je potrebna za to.

Avramova i Ivanišević prisustvovali su javnoj tribini, koju je organizovao banjalučki Gradski odbor Srpske demokratske stranke u sklopu koga je promovisana i knjiga “Srebrenica u traganju za istinom”, autora Milivoja Ivaniševića.

Сребреницу су издали Холбрук, Билт, Жанвије и Акаши, Политика

Sasa Sekulic — Thu, 04 Sep 2008 10:37:33 +0000

Одговорност за сребреничку трагедију не може се адресовати само на Радована Караџића и Ратка Младића, него и на умешаност других – званичника западних сила и Уједињених нација, изјавио је бивши министар спољних послова БиХ Мухамед Шаћирбеговић

Бањалука, 3. септембра – За геноцид у Сребреници директно су одговорни шведски дипломата Карл Билт, француски генерал Бернар Жанвије, тадашњи специјални изасланик генералног секретара Уједињених нација за бившу Југославију Јасуши Акаши и амерички дипломата Ричард Холбрук. Ово је порталу www.sarajevo-x.com изјавио бивши министар спољних послова Босне и Херцеговине Мухамед Шаћирбеговић.

Говорећи о издаји Сребренице, која је била зона под заштитом Уједињених нација, Шаћирбеговић је рекао да су „Билт, Жанвије, Акаши и Холбрук били архитекте које су пристале на то” и додао да не зна који су све политичари и владе умешане у то и прикривање истине о Сребреници. Он је објаснио да су у пролеће 1995. године „амерички и европски медијатори почели притисак на лидере Владе БиХ да замени три источне енклаве”. Пошто званично Сарајево није пристало на ту понуду, додао је Шаћиребеговић, дато је „жуто светло” да се „прегазе Сребреница и Жепа”. Тиме су западне силе хтеле да се „ефективно створе нове чињенице на терену које би Београду и Палама осигурале преговарачку позицију” у Дејтону.

Он је подсетио да је Холбрук у интервјуу датом сарајевском новинару Сенаду Хаџифејзовићу рекао да је имао „инструкције да жртвује Сребреницу, Горажде и Жепу”. Такође, констатовао је да „одлука да се зауставе авиони НАТО-а од доласка да помогну Сребреници није могла да буде донесена од босанскохерцеговачких власти”, него само од стране великих сила. Шаћирбеговић је нагласио да „прича о Сребреници још није у потпуности испричана” и да се одговорност не може адресовати само на Радована Караџића и Ратка Младића него и на „пристанак или умешаност других” у сребреничку трагедију.

Шаћирбеговић тврди да је постојао договор између Ричарда Холбрука и др Радована Караџића, којим је бившем председнику Републике Српске гарантовано да неће одговарати пред Хашким трибуналом ако се повуче из политичког и јавног живота. То му је, рекао је, потврдио званичник Америке који је учествовао у преговорима. Постојање договора потврдио му је и професор историје Чарлс Инграо.

Говорећи о разлозима споразума Холбрук–Караџић, Шаћирбеговић је истакао да се он рефлектовао на америчке изборе 1996. године. Осим тога, Холбрук је желео да добије Нобелову награду за мир и дође до позиције државног секретара Сједињених Држава. „Овај договор је сраман и за Холбрука и, чак, за постојећу америчку дипломатску хијерархију. Што више покушавају да поричу и лажу, више постаје очито колико далеко су и колико су спремни да иду да бране своју верзију истине, и свој кредибилитет”, оценио је Шаћирбеговић.

Коментаришући предстојеће суђење др Радовану Караџићу, он је оценио да ће га отежати „скривање чињеница о пристанку или саучесништву” других у сребреничкој трагедији и закључио да то неће бити само суђење бившем председнику Републике Српске „барем у погледу суда историје”.

Presuda Deliću 15. septembra, Tanjug

Sasa Sekulic — Wed, 03 Sep 2008 10:46:10 +0000

Hag — Haški tribunal saopštio da će 15. septembra izreći presudu bivšem komandantu generalštaba Armije BiH Rasimu Deliću.

Presuda Rasimu Deliću 15. septembra (FoNet)

U završnim rečima na suđenju zastupnici optužbe su za generala Delića predložili kaznu od 15 godina zatvora, zato što nije sprečio i kaznio zločine pripadnika odreda El Mudžahid, nad kojom je imao efektivnu kontrolu.

Odbrana je zahtevala da Delić bude oslobođen zato što njegova krivica nije dokazana. Odbrana je tvrdila da u kritično vreme Delić nije imao kontrolu nad mudžahedinima i da nije mogao da spreči i kazni zločine.

Optužnica tereti Delića za ubistvo i ranjavanje više zarobljenih vojnika Hrvatskog veća odbrane koje su 8. juna 1993. godine, na dan kada je on postavljen za komandanta Glavnog štaba ABiH, u selu Maline kod Travnika počinili mudžahedini iz sastava Trećeg korpusa ABiH.

General Delić je optužen i za brutalno ubistvo trojice pripadnika Vojske Republike Srpske, od kojih je jednom odsečena glava, kao i za okrutno postupanje prema drugim srpskim vojnicima koje su u okolini Zavidovića u julu 1995. zarobili mudžahedini.

Deliću se na teret stavlja i smrt oko 60 srpskih vojnika zarobljenih pošto je ABiH zauzela Vozuću.

General Delić se dobrovoljno predao Haškom tribunalu u februaru 2005. godine, a u prvom pojavljivanju pred sudijom izjavio je da nije kriv. Ubrzo je bio pušten na privremenu slobodu na kojoj je ostao do početka suđenja.

Skupština po dnevnom redu, B92

Sasa Sekulic — Wed, 03 Sep 2008 09:37:25 +0000

Beograd — Skupština Srbije nastavila je vanrednu sednicu i počela raspravu o prvoj tački dnevnog reda - rarifikaciji SSP-a.

Nastavak rada Skupštine posle letnje pauze (FoNet)

Potpredsednik vlade Božidar Đelić koji trenutno poslanicima obrazlaže Predlog za ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Na početku sednice, zamenik šefa poslaničkog kluba radikala Dragan Todorović saopštio je da je želja radikala da pomognu da država krene napred, a da su na jučerašnjoj sednici pokušavali da ukažu na to šta se stvarno dogodilo na mitingu SRS-a 29. jula.

Todorović je istakao da namera radikala nije da opstruišu rad parlamenta i da će vlastima “dati šansu” da, kao što je najavila, do kraja sedmice sačini izveštaj o događajima na mitingu i uputi ga poslanicima.

“Mi smo razumni i želja nam je da pomognemo da ova država karene napred. Zzelja nam je da utvrdimo istinu, a ne opstrukcija radi opstrukcije. Morate da shvatite da jedanput morate da izađete sa činjenicama”, rekao je Todorović i dodao da radikali očekuju odgovore i o činjenicama i okolnostima oko hapšenja Radovana Karadžića.

On je rekao da će predstavnicima većine podeliti diskove sa snimcima televizija B92 i Studio B na kojima se, kako je rekao, vidi kako policija prebija građane, a o čemu su radikali u toku jučerašnjeg dana i govorili.

Skupština je posle letnje pauze juče pocela sa radom, ali nije prešla na razmatranje tačaka dnevnog reda jer je opozicija tokom celog dana tražila da se utvrdi odgovornost za dešavanja na mitingu posle hapšenja Radovana Karadžića, kao i odgovore na pitanje zašto u dnevni red nije uvrštena rasprava o misiji Euleks i kosovskom ustavu.

Sednica, na čijem dnevnom redu je i razmatranje energetskog sporazuma sa Rusijom, ratifikacija desetak finansijskih aranžmana za više projekata u Srbiji, kao i vladin Predlog rezolucije o kontinuitetu državne politike u odnosu na Kosovo, započeta je 16. jula.

Dejanovićeva “čeka” novi poslovnik

Treba menjati Poslovnik, smatra predsednica parlamenta (FoNet, arhiv)

Predsednica Skupštine Slavica Đukić Dejanović smatra da je ponašanje poslanika SRS omogućeno lošim Poslovnikom parlamenta.

“Način na koji je predviđeno sankcionisanje u važećem poslovniku nije dobro i nema svrhu da popravi kvalitet rada i zato ću reagovati tek kada novi zakon o Skupštini bude omogućio poslovniku da sankcija koju izreknem ima svrhu”, rekla je ona u Poligrafu B92.

Predsednica parlamenta je ocenila da izricanje mera i opomena ne bi smanjilo “frekventnost kletvi i uvreda” koje su radikali uputili vladajućoj koaliciji i njenim predstavnicima, s obzirom na to da su brojni u parlamentu i da koriste nedostatke Poslovnika da se više puta jave i govore za govornicom.

“U više navrata sam, kao i na prethodnim sednicama, upozoravala poslanike da vode računa o dostojanstvu parlamenta, ali oni su sa tim vokabularom, koji svakodnevno koriste u parlamentu, dobili toliki broj pristalica na poslednjim izborima, što se mora uvažiti”, kazala je ona.

Predsednica Skupštine smatra da je u redu što su poslanici radikala na jučerašnjoj sednici “ispraznili svoj gnev” i postavili određena pitanja parlamentu, vezana za okolnosti pod kojima je, na mitingu koji je organizovala SRS, povređen, a kasnije i preminuo njihov pristalica Ranko Panić.

“Radilo se mimo dnevnog reda, ali na pitanjima koja su bitna za građane Srbije i za političku situaciju u zemlji. Ubeđena sam da ćemo, ako budemo strpljivi i budemo imali razumevanja za te njihove potrebe, raditi po dnevnom redu koji je, ipak, važniji od svega”, rekla je Đukić Dejanović.

Ukazavši da svaka poslanička grupa ima i neke svoje specifičnosti, ona je kazala da SRS neguje svoj stil i vokabular koji povremeno obogaćuje nečim što bi trebalo da asocira na narodno, blisko narodu.

“U izgovaranju tih kletvi i zle slutnje koje se može eventualno preneti na familiju ima i nečeg magijskog i nečeg što građani Srbije u 21. veku treba sami da ocene”, rekla je Đukićeva.

Predsednica skupštine je rekla da su se sva politička zbivanja u Srbiji prelamala kroz parlament, poput izbora vlasti u Beogradu, hapšenje Radovana Karadžića ili nedavnog mitinga radikala povodom njegovog hapšenja.

“I sve što se u Srbiji dogodi prosto je kao politička tribina zgodno da se odslika na skupštinsku govornicu”, dodala je ona.

“Sudbina zakona će biti takva da ćemo očigledno morati da pravimo kompromise sa opozicijom da bi oni bili doneti, a njihova realizacija je apsolutno u interesu svih građana”, kazala je ona.

Srbofobija sprečava da se otkrije istina, Glas javnosti

Sasa Sekulic — Tue, 02 Sep 2008 10:34:42 +0000

Da je stvarno bilo masakra u Srebrenici, a izgleda da je realno govoriti o 700 žrtava - onda je to ratni zločin i počinioci bi trebalo da budu smatrani za odgovorne. Ali, razlika između 700 i uobičajeno pominjanih 8.000 je politička

Amerikanac Filip Korvin bio je najviši UN zvaničnik u Bosni od proleća do leta 1995, koordinator za civilna pitanja, izaslanik specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN. Prethodno je, od 1994. do proleća 1995, bio na istom položaju za region Istočne Slavonije i Hrvatske. U intervjuu Junge Veltu Korvin je tvrdio da se istini o događajima u Srebrenici isprečila srbofobija.

Ričard Holbruk, Pedi Ešdaun i drugi zapadni predstavnici koji su učestvovali u jugoslovenskoj tragediji jednoglasno su procenili da je hapšenje Radovana Karadžića hapšenje jednog od najbrutalnijih ratnih zločinaca našeg vremena. Šta vi mislite?

- Holbruk i Ešdaun su iskoristili rat u bivšoj Jugoslaviji da izgrade svoje karijere. NJihove fraze kao - jedan od najbrutalnijih - i - dobar nacista - kako je Holbruk nedavno okarakterisao dr Karadžića u intervjuu za Špigl - podsećaju nas na njihovu strašnu zlonamernost i tešku štetu koju su izazvali kao takozvane diplomate. Oni i sada šire srbofobiju i tako čine nemogućim da dr Karadžić dobije u Hagu fer proces.

Šta očekujete od suđenja bivšem predsedniku Republike Srpske u Bosni pre „ad hok“ tribunala u Hagu?

- U svakom krivičnom procesu pitanje namere je od centralne važnosti. Na osnovu ličnog iskustva, kontaktima sa bosanskim Srbima, uključujući i dr Karadžića, mogu da kažem samo to da sam ubeđen da je pitanje kod bosanskih Srba bilo da zaštite Srbe, a ne da ubijaju muslimane ili Hrvate. Romi su se udružili sa Srbima - verovatno se još vrlo dobro sećaju kakav su tretman dobili od - dobrih nacista - tokom Drugog svetskog rata na strani muslimana i Hrvata. Srbi nikada nisu bili ugroženi od Roma i obratno, Srbi nikada nisu preduzeli ništa protiv Roma. Kao i uvek, u Hagu dr Karadžić ne može da očekuje fer suđenje. Biće optužen da je učestvovao u zaveri, optužiće ga za ono što su vojnici radili na bojnom polju, vojnici koje on nije poznavao i kojima nikada nije izdao nijedno naređenje.

Jedna od glavnih optužbi je Karadžićeva navodna odgovornost za genocid 8.000 muslimanskih muškaraca u Srebrenici. U vreme kada je Srebrenicu preuzela bosanska srpska vojska u julu 1995. bili ste najviši civilni zvaničnik UN u Bosni. Šta se stvarno dogodilo?
- Događaji 11. jula 1995. u Srebrenici su deo jedne šire tragedije i ne mogu i ne smeju biti izdvojeni iz tog konteksta. Oni koji to čine očigledno imaju nameru da izvrnu stvari na štetu jedne od zaraćenih strana. To što se desilo u Srebrenici nije bio masakr Srba počinjen prema muslimanima, već niz krvavih napada i kontranapada tokom tri godine i eskalacije u 1995. Broj ubijenih muslimana najverovatnije ne prelazi broj ubijenih Srba koji su stradali u tom regionu prethodnih godina u napadima bosanskog muslimanskog ratnog komandanta Nasera Orića. I broj nestalih bosanskih muslimana je preuveličan. Sve to pokazuje da su zvanični izveštaji čisto političke prirode.

U maju 1995, dva meseca pre poslednje bitke za Srebrenicu, hrvatska vojska je sprovela akciju „Bljesak“ u kojoj je proterano 90 odsto Srba koji su živeli u zapadnoj Slavoniji, odnosno sprovela je etničko čišćenje. Mesec dana posle Srebrenice, 200.000 Srba je proterano iz svoje dedovine u Krajini (takođe u Hrvatskoj). Međunarodna zajednica je ostala nema u oba slučaja! Srebrenica se mora posmatrati u kontekstu ovih događaja. Da je stvarno bilo masakra, a izgleda da je realno govoriti o 700 žrtava - onda je to ratni zločin i počinioci bi trebalo da budu smatrani za odgovorne. Ali, razlika između 700 i uobičajeno pominjanih 8.000 nije brojčana - ona je politička - zaključio je Korvin.

Америка против „муслиманије” у БиХ, Политика

Sasa Sekulic — Mon, 01 Sep 2008 11:58:22 +0000

Документи Стејт департмента потврђују да је Америка била против српско-хрватске поделе јер није хтела да се у централној Босни формира муслиманска или исламска држава

Бањалука, 30. августа – Америка се противила српско-хрватској подели Босне и Херцеговине јер није желела да се на преосталом делу босанскохерцеговачке територије створи „муслиманска или исламска држава”, наведено је у тексту „Само без муслиманије”, који је у последњем броју објавио сарајевски магазин „Дани”. Текст је базиран на документу с којег је недавно Стејт департмент скинуо ознаку тајности и објавио га на сајту www.intelvire.com.

Реч је о извештају који је америчка амбасада у Француској 17. августа 1995. године послала државном секретару Сједињених Држава. Садржај овог документа јесте разговор који су амерички и француски званичници водили десетак дана раније. Један од учесника тог састанка био је и Данијел Сервер, тадашњи саветник америчког државног секретара за Федерацију БиХ. Овим извештајем је и званично потврђено оно што се одавно претпостављало – непристајање Америке да се у БиХ свори „муслиманија”.

Сервер је на том састанку, поред осталог, рекао: „Амерички циљ остаје спречавање хрватско-српске поделе БиХ, иза које би остала само крња муслиманска држава”. Због тога су се Американци и њихови савезници залагали за очување Федерације БиХ, која је настала у марту 1994. године Вашингтонским споразумом. Федерација је, речено је на поменутом састанку, и основана да би се спречила подела БиХ, а тиме и настанак муслиманске државе на овом делу Балкана.

Француски званичник, чије име није наведено због заштите његове приватности, казао је да се он „дугорочно плаши фундаменталистичке Босне, посебно ако се тамошњи муслимани буду осећали изданим од стране Запада”. И он и Сервер су о споразуму између бивших председника Хрватске и Србије о подели БиХ, Фрање Туђмана и Слободана Милошевића, говорили као о могућности, а не као о чињеници. Американци су, према Серверовим речима, озбиљно рачунали на Туђманову подршку Федерацији БиХ. Не само због тога што је он тако подржавао Хрвате у БиХ већ првенствено због тога што „он није желео исламску републику у централној Босни”. Такође, рачунали су и на Милошевићеву подршку јер, како је навео Сервер, „влада у Београду би требало да има у виду какав сусед би Босна постала, ако се Република Српска отцепи”.

У краћем разговору за „Дане”, Данијел Сервер је коментарисао страх неименованог француског званичника од стварања „фундаменталистичке Босне”. „Иако ће увек бити неких фундаменталиста у Босни (као што има неких у Америци), ја сада не страхујем ни од какве фундаменталистичке државе у Босни, али је 1995. постојала озбиљна могућност да из поделе настане крња муслиманска држава, тешко зависна од Ирана. Постојали су такође заговорници онога што је тада било познато као ’Зелени врт’. То је била лоша идеја тада и то би била лоша идеја сада. Ми смо се сложили с Французима у вези с тим”, објаснио је Сервер.

Karadžić pred Tribunalom

Sasa Sekulic — Fri, 29 Aug 2008 13:37:42 +0000

Hag, Bačka Palanka — Radovan Karadžić odbio je da se izjasni o krivici prema tačkama optužnice, što Haški sud prihvata kao da se izjasnio da nije kriv.

Radovan Karadžić pred Haškim tribunalom (FoNet, arhiva)

Sudija Ijan Bonomi je, u skladu sa pravilima Tribunala, evidentirao da se optuženi izjasnio kao da nije kriv i zakazao statusnu konferenciju za 17. septembar. Bivši lider bosanskih Srba nije hteo ni da mu se pročita optužnica, rekavši da nema interesa da čuje optužnicu pre nego što ona bude izmenjena i pre nego što formira svoj pravni tim. On je potvrdio da će se braniti sam.

Pošto je iskoristio pravo da odloži izjašnjavanje o optužnici za trideset dana, Radovan Karadžić je danas odbio da se izjasni o jedanaest tačaka aktuelne optužnice. Optužnica Radovana Karadžića tereti za genocid i druge ratne zločine počinjene u Bosni.

Plakati podrške “Obraza”

Plakati sa likom haškog optuženika i bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića pojavili su se na ulicama Bačke Palanke.

U zaglavlju plakata nalazi se znak “Obraza”, a preko nacrtanog lika Karadžića piše - Srbin. Slova natpisa su izmešana, ćirilična i latinična.

Današnju raspravu vodi sudija Ian Bonomi, javnosti poznat još sa suđenja Slobodanu Miloševiću, kada je zamenio Holanđanina Alfonsa Orija.

U poslednjem dokumentu koji je pred raspravu uputio sudu Radovan Karadžić je zatražio da proces protiv njega bude obustavljen jer veruje da, posle negativne propagande koja je vođena protiv njega, pred Tribunalom ne može imati fer suđenje.

Karadžić i dalje insistira na rasvetljavanju detalja njegovog navodnog sporazuma sa Ričardom Holbrukom, za koji tvrdi da mu je garantovao da neće biti izveden pred sud. Dodatno, on traži i da se utvrdi da li postoje namere NATO-a, SAD i drugih da ga likvidiraju.

I za današnje pojavljivanje Karadžića vlada veliko interesovanje medija i drugih posetilaca. Sudu je upućeno više od stotinu zahteva za praćenje izjašnjavanja o krivici.

Tribunal dozvolio objavljivanje naloga za pretres

Haški tribunal saopštio je da je, po zahtevu Radovana Karadžića da mu se dostave kopije svih naloga za pretres koji su izdati u njegovom slučaju, dozvolio da tri sudska naloga za pretres postanu dostupni javnosti.

U obrazloženju odluke, Tribunal navodi da se Tužilaštvo nije usprotivilo da javnosti budu dostupni sudski nalozi za pretres, od kojih su dva izdata 24. februara 1998, a treći 11. septembra 2003. godine, jer smatra da je u interesu pravde da oni ne budu i dalje zapečaćeni.

U podnesku od 6. avgusta, Karadžić je zatražio da mu se dostave kopije svih sudskih naloga za pretres koji su povezani sa njegovim slučajem, uključujući datum njihovog izdavanja, lokacijama i imenima osoba čija imovina će biti pretražena.

Takođe, Karadžić je u drugom podnesku, sa istim datumom, od Tribunala zatražio da mu se dostave kopije o nalozima koje je taj sud izdao o zamrzavanju imovine.

Tribunal je takav zahtev Karadžića ocenio spornim, jer “nijedan organ” suda u Hagu nije izdao takav nalog, pozivajući se i na obrazloženje Tužilaštva koje tvrdi da “nema saznanja” o bilo kakvoj naredbi o zamrzavanju imovine, izdatih u slučaju Karadžić.

Косовска клопка за Обаму, НИН

Sasa Sekulic — Fri, 29 Aug 2008 13:33:11 +0000

Избором Џоа Бајдена – ветерана борбе за независно Косово, заговорника бомбардовања Србије и рата у Ираку – за свог потпредседника, Барак Обама је много изгубио на уверљивости у залагању за промене. И тако умањио своје изборне шансе

Барак Обама (47) је уочи конвенције Демократске странке у Денверу у држави Колорадо коначно отворио карте. Уколико он кроз неколико месеци постане председник САД, званични Вашингтон неће мењати досадашњу спољнополитичку стратегију. У сваком случају, неће престати да се ослања на снагу оружја и војну силу у међународним односима као инструмент “хуманитарних” (“милосрдних”, “анђеоских”…) интервенција широм света, игноришући при томе Уједињене нације и норме међународног права кад год се то америчком естаблишменту прохте. Што је, иначе, модел понашања којим се и даље диче званичници некадашње администрације демократе Била Клинтона, мада су га неоконзервативци у потоњој републиканској гарнитури Џорџа Буша знатно унапредили…
Да се обећаном заокрету у политици, напуштању хладноратовске реторике и праксе олињалих вашингтонских “инсајдера” не треба превише надати постало је јасно од тренутка када је (протекле суботе) обнародовано да ће Обамин кандидат за потпредседника бити ветеран међу заговорницима ратне опције у Сенату (демократа из Делавера) и неуспешни председнички кандидат Џозеф (“Џо”) Бајден (65).
Другим речима, обећане радикалне промене у политици Вашингтона, уколико Обама победи на изборима, очито су жртвоване зарад страначких тактичких разлога у предизборној кампањи. Колумниста утицајног “Волстрит џорнала” Џералд Сајб примећује да избор Бајдена за потпредседника неће помоћи Обами да увери бираче у искреност залагања за промене, нарочито младе бираче, до којих је демократском кандидату највише стало.
Функција потпредседника САД понуђена је човеку који је, заправо, симбол свега чему се Барак Обама током предизборне кампање супротстављао. И што је највише утицало на његову популарност, пре свега код млађих и образованијих бирача. Јер, Бајден је отворено заговарао рат у Ираку (за разлику од Обаме који се том рату од почетка енергично противио), а потом и етничко чишћење и фактичко разбијање вишенационалног Ирака на неколико националних и верски “чистих” ентитета (Курди, сунити, шиити…), по угледу на Босну и Херцеговину. Парадокс је, иначе, у томе што се Бајден залагао за неку врсту “федерализације” Ирака, а у исто време подржавао захтеве босанских муслимана за ревизију споразума из Дејтона и укидање Републике Српске. А, поврх тога тврдио је да је поносан на то што је, каже, лично убедио Била Клинтона да 1999. бомбардује Србију! Истина, кандидат за потпредседника Џо Бајден нерадо помиње да је својевремено у Сенату заједно са сенатором Мекејном из Масачусетса, данашњим републиканским председничким кандидатом, поднео и предлог резолуције која би председника Клинтона обавезивала да у Србију упути копнене трупе, и окупира ту земљу. Али, поменута двостраначка (“Мекејн – Бајденова”) резолуција није добила неопходну подршку у Сенату…
У књизи под насловом “Одржана обећања”, Бајден каже да је бомбардовање Србије и борба за независно Косово “један од два догађаја на које је највише поносан у свом животу”. Други је било његово залагање за закон о забрани насиља над женама. Иначе, наглашену наклоност према државотворним амбицијама косовских Албанаца сенатор Бајден, католик, објашњава простом чињеницом да су косовски Албанци већином муслимани, који обожавају Америку, а да то Америци може много да користи као аргумент у муслиманском свету. Дакле, сасвим прагматичним разлозима!?
У другој прилици (у прошлогодишњем интервјуу бостонском “Кришчен сајенс монитору”) Бајден каже да га је “католичанство научило да је злоупотреба власти највећи грех у политици и да се управо због тога тако здушно ангажовао у борби против српског геноцида у Босни…” Иначе, због свог “оштрог језика” и енергичног залагања за остваривање америчких интереса на свакој тачки у свету, по било коју цену, укључујући и употребу силе, Бајден ужива приличну популарност код нижих слојева белог становништва, које себе сматра “америчким патриотама”. А то значи оних слојева међу којима Барак Обама, миротворац и интелектуалац, није до сада имао много присталица…
Шта је оваквим избором кандидата за потпредседника учинио Обама? И, зашто је тако поступио? Колико ће му то нових гласова донети, а колико ће досадашњих следбеника тим својим избором разочарати, остаје тек да се види. Како било да било, за тај потез, повучен у својеврсној изнудици, непосредно уочи демократске конвенције у Денверу, постојали су, очито, неки спољнополитички, као и домаћи страначки разлози.
Нашавши се у клопци због опасног заоштравања у односима са Русијом, подстакнутог сукобима у Грузији, које је у критичном тренутку америчке предизборне кампање, чини се, свесно испровоцирао грузијски председник Михаил Сакашвили, блиски пријатељ републиканског кандидата Џона Мекејна и некадашњи клијент лобистичке фирме садашњег Мекејновог спољнополитичког саветника Рандија Шојнемана, Барак Обама је повукао очајнички потез који би на крају могао скупо да га кошта. Био је, чини се, суочен са тешким избором: да безрезервно подржи америчког пријатеља Сакашвилија и политику његовог режима у Грузији, и осуди Русију, што је први учинио републикански председнички кандидат Мекејн, и пре него што се званични Вашингтон огласио тим поводом, или да заузме другачију позицију, чиме би – макар индиректно – дао за право онима који га иначе критикују да није добар Американац.
Бројне спекулације о могућој умешаности Рандија Шојнемана и људи из Мекејновог штаба у планирање грузијског напада на Јужну Осетију и руске мировне снаге у тој области, од којих сада врви светска штампа, само потврђују драматичност ситуације у којој се Обама изненада обрео. Јер, нема сумње да је криза у односима са Москвом, подстакнута догађајима у Грузији и инсталирањем америчких ракета у Пољској, и повратак хладноратовске реторике на линији Вашингтон – Москва, много више погодовала ратоборном републиканском кандидату Џону Мекејну, чији је рејтинг током протеклих неколико седмица нагло скочио, него заговорнику мировне опције Бараку Обами.
Већ неколико месеци, откако је сенаторка из Wујорка Хилари Клинтон, фактички, напустила предизборну трку (иако се до самог почетка овонедељне демократске конвенције није званично одрекла кандидатуре) спекулисало се са могућношћу да Барак Обама њој понуди место потпредседника. Тим пре што је госпођа Клинтон, наводно, и прижељкивала такву понуду. Међутим, Обама очигледно није био превише склон оваквом потезу. На тај начин он би уз потпредседницу аутоматски добио и њеног супруга, бившег председника Била Клинтона, који собом носи сувише тежак багаж. Стога је, ваљда, разумљива тврдња обавештених кругова да сенаторка Хилари Клинтон није била ни у ужем избору за функцију потпредседника. Али, како су Обами гласови (средовечних женских) гласача Хилари Клинтон били преко потребни, нарочито откако је Мекејн – осокољен конфронтацијом са Москвом – надокнадио ранији заостатак у рејтингу, он је свакако рачунао да би било корисно да за потпредседника узме неког од знаних “клинтоноваца” међу демократама. По могућности некога ко се још поноси акцијама по којима је администрација Била Клинтона остала највише запамћена: борби за ствар косовских Албанаца, бомбардовању Србије, васкрсавању НАТО-а упркос званичном окончању Хладног рата, и потпуном игнорисању Уједињених нација и општеприхваћених норми међународног права… Тако је Обамин избор пао на Џоа Бајдена, особу која по много чему асоцира на политику Вашингтона из времена кад су је профилисали ликови попут Мадлен Олбрајт, Ричарда Холбрука, Веслија Кларка и сличних.
Ма колико то сада парадоксално звучало, комплименти су одмах почели да стижу из табора републиканских противника. Кондолиза Рајс, шефица дипломатије у администрацији Џорџа Буша, новинарима је рекла да веома цени Џоа Бајдена као “истинског патриоту”. Похвалила га је и као “одличног државника” и истакла његов допринос (у функцији председника сенатског комитета за спољнополитичке односе) политици садашње републиканске администрације. Која, као што је знано, води ратове у Ираку и у Авганистану, прети могућношћу да нападне Иран, размешта ракете дуж западних граница Русије и већ звецка оружјем у Грузији…
Из штаба републиканског кандидата Мекејна су такође реаговали без оклевања. Најпре је сам Мекејн саопштио да је Бајден његов пријатељ, кога веома цени и са којим се у много чему слаже. Лансиран је и ТВ спот у коме се подсећа како је сенатор Бајден својевремено без много симпатија говорио о Бараку Обами… Коначно, на многим ТВ станицама почео је да се врти и предизборни спот у продукцији штаба републиканског председничког кандидата у којем особа по имену Дебра Бартошевић, која за себе каже да је читавог живота била присталица Демократске странке, да је била и делегат на конвенцији бившег председника Клинтона, каже да ће овога пута гласати за Мекејна.
Улетању у изборну клопку, у коју је на крају – изнуђеним избором провереног клинтоновца и либералног патриоте склоног бомбама, Џоа Бајдена – био гурнут Барак Обама, највише је, без сумње, допринела грандиозна лична и политичка сујета сенаторке из Њујорка Хилари Клинтон. Стога се и прича о “борби за јединство Демократске странке”, као главној теми протекле Демократске конвенције у Денверу, заправо, сводила на једноставно питање: да ли ће сенаторка Хилари Клинтон довољно искрено подржати Барака Обаму и да ли ће њени верни следбеници заиста гласати за кандидата Демократске странке? Тим пре што се, по тврдњи неких коментатора, поједине присталице сенаторке Клинтон и даље понашају попут заосталих јапанских војника на удаљеним острвима у јужном Пацифику, који су се борили и били спремни да погину за свога цара још дуго након што је рат био окончан капитулацијом Јапана…
Улог, свакако, није био мали ако се зна да је за Хилари Клинтон на претходним изборима за страначку номинацију гласало 18 милиона регистрованих бирача, демократа. А, да ће о исходу наредних председничких избора вероватно опет одлучити тек минимална разлика у гласовима у корист једног или другог кандидата.
Познаваоци америчких прилика ће, углавном, понављати да ће и након конвенције на којој је озваничена кандидатура демократског кандидата изборне шансе Барака Обаме највише зависити од његове умешности да бираче увери да би он – упркос недовољном искуству – заиста био у стању да успешно води земљу. Други ће рећи да ће изборне шансе Барака Обаме пресудно зависити од његове способности да увери жене бираче да ће он једнако добро разумети њихове аспирације као што би то чинила прва жена на председничкој функцији. Трећи ће, опет, тврдити да ће њему, црнцу, веома тешко поћи за руком да се избори са предрасудама доброг дела белог становништва Америке. И то радничке Америке, на чије гласове увек рачунају демократски кандидати. А, ако то и успе, сусрешће се са дубоко укорењеним неповерењем других мањинских група (Хиспаноси, Азијати…), чији припадници изражавају видљиво неповерење према Афроамериканцима….
Трка се наставља.

Стеван Никшић

Holbruk: Karadžić je lažov, a Kosovo je država, RTV

Sasa Sekulic — Fri, 29 Aug 2008 13:30:47 +0000

BEOGRAD - Bivši američki izaslanik za Balkan, Ričard Holbruk, priznao je da je na bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića vršen pritisak da se povuče iz politike, ali da mu nikad nisu date garancije da mu se neće suditi u Hagu.

“Tvrdnja da sam Radovanu Karadžiću obećao slobodu ukoliko se povuče iz političkog života je laž jednog očajnog čoveka koji je najzad dospeo pred lice pravde. Pre dve ili tri godine sam video neki papir sa mojim falsifikovanim potpisom i od srca sam se nasmejao”, izjavio je Holbruk u intervjuu beogradskom “Pressu”.

On je objasnio da “takav dokument ne postoji” i dodao da se sa Karadžićem sreo samo jednom popsredstvom Slobodana Miloševića, u septembru 1995. godine, kako bi se dogovorili o deblokadi Sarajeva.

“Više puta sam rekao da Karadžiću želim sve najgore. Žalim što u Hagu nema smrtne kazne, ali sam siguran da će iza rešetaka ostati do kraja života”, istakao je Holbruk i dodao da će svedočiti u Hagu “ukoliko mogu da doprinesem da Karadžić nikad više ne izađe iz zatvora”.

“Hapšenje Karadžića srušilo je poslednju nadu ekstremista u Srbiji da je moguće ostvarenje suludog sna o “velikoj Srbiji”. Predsednik Boris Tadić je u ovom slučaju pokazao veliku političku hrabrosti i to zaslužuuje veliko poštovanje međunarodne zajednice”.

Govoreći o situaciji u Srbiji, Holbruk je istakao da se Beograd nalazi pred dva važna zadatka.

“Prvi je da uhapsi Mladića,a drugi da se pomiri sa činjenicom da je Kosovo danas susedna država. Posle toga na Balkanu više neće biti tenzija i ceo region može da se nada boljoj budućnosti”, smatra Holbruk.

Šutanovac poziva Mladića na predaju, B92

Sasa Sekulic — Fri, 29 Aug 2008 13:28:32 +0000

Beograd — Ministar odbrane Dragan Šutanovac ponovo je pozvao haške optuženike Ratka Mladića i Gorana Hadžića da se predaju.

Ministar odbrane Dragan Šutanovac izjavio je da bi za haške optuženike Ratka Mladića i Gorana Hadžića, kao i za njihove porodice i građane Srbije, bilo najbolje da se dobrovoljno predaju i da na taj način Srbija ispuni svoje međunarodne obaveze vezane za saradnju s Haškim tribunalom.

“Nisam ubeđen da Mladić i Hadžić žive u blagostanju i bez problema i bilo bi im mnogo bolje da se predaju i da se tako okonča saradnja s Hagom. To je bolje za građane Srbije, ali i za njih same i njihove porodice”, rekao je Šutanovac.

Podsetivši da nije član Akcionog tima za saradnju s Haškim tribunalom, Šutanovac je novinarima na svečanosti priređenoj u Skupštini grada povodom ispraćaja paraolimpijaca na Paraolimpiske igre u Pekingu, rekao da iz tih razloga nema nikakve izveštaje vezane za potragu za Mladićem i Hadžićem.

“Bitno je da država funkcioniše po tom pitanju i da niko ne postavlja pitanje da li to radimo po zakonu, jer, ukoliko poštujemo zakone i angažujemo se po tom pitanju - doći će i do rezulata”, rekao je Šutanovac.

Ukazujući da Srbija ne može očekivati od drugih da poštuju međunarodno pravo ukoliko sama ne poštuje svoje zakone, Šutanovac je naveo da će Srbija pred Međunarodnim sudom pravde tražiti poštovanje tog istog prava u odnosu na Kosovo.

On je rekao da o akcijama i operacijama Akcionog tima koje su u toku ne treba da bude informisan državni vrh i dodao da je to pravilo koje postoji svuda u svetu.

Podsetimo, Dragan Šutanovac je za Večernje novosti rekao da apeluje na haške optuženike da se predaju, imajući u vidu smrtni slučaj posle mitinga koji su organizovali radikali zbog hapšenja Radovana Karadžića.

“Zato, ako su zaista ‘heroji’, onda bi Mladić i Hadžić trebalo da razmisle da li su njihovi životi vredni života drugih ljudi”, kazao je Šutanovac. On je i tada rekao da nema saznanja o tome da li bi Mladić uskoro mogao da bude uhapšen.

Na pitanje da li “strahuje od eventualnog hapšenja Mladića”, Šutanovac je rekao da “veruje da bi radikali, ako bi došlo do privođenja Mladića, opet pokrenuli demonstracije, lomili Beograd i izazivali ulične nemire”.

Ministar odbrane ocenio je da privođenje i izručenje Karadžića nije izazvalo velike tenzije u državi koliko pojedine opozicione partije žele da prikažu.

Сарајево постало моноетнички град, Политика

Sasa Sekulic — Thu, 28 Aug 2008 09:18:54 +0000

Заједничко и Србима и Хрватима је да се њихов број у Сарајеву стално смањује. Такође, спаја их и то што су у све лошијем положају у односу на бошњачку већину

У Сарајеву више нема улица са именом Веселина Маслеше, Ђуре Ђаковића, Ђуре Пуцара, Слободана-Сеље и Гаврила Принципа, Пере Косорића… (Фото архива Глас српски)

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 27. августа – Етнички, Сарајево је одавно бошњачки град и о томе се до сада нису водиле расправе у босанскохерцеговачкој јавности. Јер, слична судбина – доминација једног над остала два народа, са изузетком Мостара, у којем се Хрвати и Бошњаци надмећу за превласт – карактеристична је за остале општине и градове у БиХ. Оно што је Сарајево опет довело у средиште пажње јавности јесте дилема: да ли је оно, осим формално и по седишту већине заједничких органа, уистину главни град Босне и Херцеговине?

Премијер Републике Српске Милорад Додик је први јавно рекао да Сарајево не доживљава као главни град БиХ и упоредио га са Техераном. Због тога су га бошњачки политичари критиковали, али је озбиљнија полемика о овом питању изостала. Тек када је недавно надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић резигнирано рекао: „То није моје Сарајево за које сам се борио”, повела се озбиљна расправа о карактеру главног града БиХ.

У истраживању да ли је Сарајево, заиста, главни град БиХ најдаље је отишао магазин „Дани”. У последњем броју овај недељник је теми „Да ли је Сарајево бошњачка престоница” посветио пуних 16 страна. Кардинал Пуљић је, говорећи о неправди која се наноси Хрватима и Католичкој цркви – одузимању имовине, недавањем дозвола за градњу католичких богомоља и националној структури запослених у сарајевској администрацији – констатовао: „С тугом у срцу морам рећи да је настављена политика из ратних дана с тим да се само користе друга средства: једни желе наш одлазак одавде, и не само одавде, јер се надају да ће нашим нестанком остварити своје планове, а други непрестано само причају о мултиетничности и мултирелигиозности, док у стварности такође желе наш полагани нестанак”. Отац Вања Јовановић је, илуструјући стање у Сарајеву, рекао: „Пре три године био сам у Бејруту, и у 12 сати ноћу шетао у мантији и уживао, заиста сам уживао… У Сарајеву то не смем.”

Сарајевски режисер Дино Мустафић је за магазин „Дани” казао да Сарајево више није „град по мери човека”. „Други и другачији могу живети поред нас (Хрвати, Срби и остали), али ће теже доћи до посла, готово никако неће обављати јавне функције и бити на позицији, већ ће бити мултикултурна икебана када нам то политички затреба за показивање ’сарајевског духа’ отворености ка различитостима и вековној толеранцији.”

Предратно Сарајево је имало 527.000 становника – 259.000 тадашњих муслимана, 157.000 Срба, 34.873 Хрвата, 56.000 Југословена и 19.000 осталих. Демографска слика Сарајева почела је да се мења у рату. Из града, који је био поприште тешких борби, одлазили су Срби и Хрвати, али и Бошњаци. Срби и Хрвати су имали само једну препреку: одлуку ратног руководства БиХ којом је Сарајлијама било забрањено да напуштају град. Пред Бошњацима, којима није било до рата и беде коју је он донео граду, стајалa је и друга, много ризичнија, степеница. Да би отишли из Сарајева морали су прећи преко непријатељске територије: подручја која је контролисала Војска Републике Српске или Хрватско веће одбране, поготово за време бошњачко-хрватског рата који је буктао од зиме 1993. до пролећа 1994. године. Упустити се у авантуру изласка из Сарајева у тим условима било је, неретко, равно јуришу на себе.

Тачних података о садашњем броју становника Сарајева нема. Процене говоре да их је најмање онолико колико их је било уочи рата. Према подацима Демократске иницијативе сарајевских Срба у главном граду БиХ сада их у Сарајеву нема ни 20.000. Посланик Хрватске демократске заједнице у Парламентарној скупштини БиХ Иво Миро Јовић недавно је рекао да у главном граду БиХ сада има нешто више од 10.000 Хрвата.

Заједничко и Србима и Хрватима је да се њихов број у Сарајеву стално смањује. Такође, спаја их и то што су у све лошијем положају у односу на бошњачку већину. О томе говоре подаци Центра за промоцију цивилног друштва о, у складу са уставним одредбама, заступљености конститутивних народа у органима власти сарајевских општина, градске и кантоналне управе. Наиме, у општинским органима власти три конститутивна народа би требало да буду заступљена према попису из 1991. године. Истина, ни у једној општини и граду у БиХ ова одредба није потпуно спроведена. Али, исто тако, мало где је, као у сарајевским општинама, нарушена. Од укупно 1.237 запослених у општинским администрацијама, 1.118 су Бошњаци, 38 Срби, 51 радник је Хрват, а за 30 запослених у Новом Граду подаци о националности нису достављени.

Најкарактеристичнија је општина Хаџићи у чијим службама раде искључиво Бошњаци. Ништа боље није ни на нивоу Кантона Сарајево – Бошњаци заузимају 546, Срби 22, а Хрвати 29 места.

„Ови подаци недвосмислено потврђују да је Сарајево далеко од онога што је некада било. Да би се дала тачна оцена разлога због којих се Хрвати исељавају из Сарајева, за које су се борили у рату, неопходна је свеобухватна анализа узрока – од политичких, економских, безбедносних, социолошких до психолошких. То што она није урађена и што се не ради, довољно говори да владајућој бошњачкој већини и није стало до тога да се овај процес заустави. Сарајево јесте формално главни град БиХ, али га већина Хрвата тако не доживљава. Јер, свугде у свету главни град је подједнако, у сваком погледу, својина свих становника одређене државе и сви се они у њему осећају као свој на своме што у Сарајеву није случај”, рекао је за наш лист председник сарајевског Жупанијског одбора Хрватске демократске заједнице БиХ Младен Беванда.

Са Бевандиним оценама у суштини се слаже извршни директор Демократске иницијативе сарајевских Срба Јово Јањић. Осим потпуне дискриминације Срба и Хрвата у општинским, градској и кантоналној администрацији и јавним предузећима, Јањић наводи још неколико узрока због којих се Срби нису вратили у Сарајево и због којих се и данас из њега исељавају. „Српски народ је изложен притисцима и претњама, поготово од Бошњака који су се у рату и после њега доселили у Сарајево. Осим тога, Срби се изузетно тешко запошљавају, а готово да нема повратника који се могао вратити на своје радно место. Такође, нису решена питања школства, здравствене и социјалне заштите повратника. Дакле, Сарајево, по Уставу БиХ, јесте главни град ове земље, али је оно изгубило свој некадашњи мултиетнички карактер. Оно је, у сваком погледу, постало град у којем доминирају Бошњаци, а Срби и Хрвати су у подређеном положају”, оценио је Јово Јањић.

———————————————————–

Називи улица

О атмосфери која влада у Сарајеву говоре и следећи подаци. Од око 1.100 улица само тридесетак има српски културни или историјски предзнак, шездесетак је са хрватским, а око три стотине се не може сврстати у наслеђе ниједног од три народа. Све остале улице имају бошњачки или муслимански предзнак. У Сарајеву више нема улица са именом Веселина Маслеше, Ђуре Ђаковића, Ђуре Пуцара, Слободана-Сеље и Гаврила Принципа, Пере Косорића који је командовао партизанским јединицама које су 1945. ослободиле град… Али, зато су улице добили Млади муслимани, Зелене беретке, Патриотска лига, као и многи великодостојници из времена Турске империје. Осим тога, све табле са називима улица су зелене боје, а однедавно су и тротоари у центру Сарајева офарбани у зелено.Промењени су и називи појединих топонима, па је Осеник постао Осјеник, а брдо Тиново је преименовано у Тихново.

———————————————————–

Претећи графити

Повремено, на сарајевским зградама освану графити „Џихад је наша судбина”, „Смрт Израелу”, „Ислам је истина”, „Смрт Србима”… Напади на православне и католичке цркве, њихове свештенике и гробља, такође нису реткост. Њих је својевремено канцелар Врхобосанске надбискупије Иво Томашевић оценио као „ружну поруку хришћанима који желе да се врате у Сарајево да нису добродошли”, а свештеник Вања Јовановић је казао да га те појаве наводе на закључак да „неко систематски и континуирано намерава да избрише трагове живота хришћана у Сарајеву”.

Karadžić ne ispunjava uslove za finansijsku podršku, Danas

Sasa Sekulic — Thu, 28 Aug 2008 09:08:19 +0000

Radovan Karadžić nije državljanin Srbije i nije se dobrovoljno predao, objašnjava Dušan Ignjatović l Država koja izručuje mora i da pomogne, tvrdi advokat Petronijević l Srbija mesečno izdvaja 25.000 evra za 24 haška optuženika

Nije jasno po čijem nalogu je ambasador nudio novac Karadžiću: Radoslav Stojanović i Dušan Ignjatović

Beograd - Direktor Kancelarije Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom Dušan Ignjatović kaže za Danas da haški optuženik i bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić ne ispunjava uslove za finansijsku pomoć Srbije. Srpski ambasador u Holandiji Radoslav Stojanović izjavio je ranije da će Karadžiću biti ponuđena puna pravna pomoć, a da mu je već nuđena pomoć u novcu. Advokat ovog haškog optuženika Goran Petronijević tvrdi za Danas da je Srbija dužna da pomogne bivšem političkom lideru bosanskih Srba.
- Radovan Karadžić ne ispunjava nijedan od dva uslova za materijalnu pomoć države Srbije. On nije državljanin Srbije i nije se dobrovoljno predao. Takođe, njegova porodica se nije obraćala Nacionalnom savetu za saradnju s Hagom - rekao nam je Ignjatović. On je dodao da se u nekim ekstremnim slučajevima pomoć može dati ukoliko i nisu ispunjeni ovi uslovi, a to je “ako se podnesu dokazi o egzistencijalnoj ugroženosti”.

Do petka bez nove optužnice protiv Karadžića

Tužilaštvo Haškog tribunala neće do kraja ove nedelje podneti novu, izmenjenu optužnicu protiv haškog optuženika Radovana Karadžića, izjavila je juče Olga Kavran, portparolka Tužilaštva. Na redovnoj konferenciji za novinare u Hagu, ona je kazala da “nema ničega novog” u vezi s novom optužnicom i da “ne očekuje” da će novosti biti do kraja nedelje. Kavranova je sugerisala da će, stoga, Karadžiću, tokom ponovljenog pojavljivanja pred sudijom zakazanim za petak, 29. avgust, biti ponuđeno da se izjasni o krivici po tačkama stare optužnice, podignute 1995, a izmenjene 2000, koja je još na snazi.

Direktor Nacionalne kancelarije objašnjava da postoji odluka o uslovima za dodelu materijalne pomoći iz 2003, prema kojoj se haškim optuženicima daje po 200 evra mesečno za troškove boravka u pritvorskoj jedinici. Članovi uže porodice za posete pritvorenicima imaju 18

avionskih karata godišnje do Amsterdama, naglašava Ignjatović, odnosno tri avionske karte na svaka dva meseca i putne troškove od 250 evra po putovanju.
- Broj okrivljenih kojima dajemo pomoć je od 24 do 28 u poslednje dve godine. U ovom trenutku plaćamo za 24 optuženika. U proseku se mesečno izdvajaju dva miliona dinara mesečno za troškove, odnosno 25.000 evra. Na godišnjem nivou to je 300.000 evra. Pravna pomoć i plaćanje advokata nije u našoj nadležnosti, nego u Tribunalovoj. Najviše novca ode na putne troškove i sve je zasnovano na članu 9 pomenute odluke - rekao je Ignjatović za Danas.
Međutim, Karadžićev advokat Goran Petronijević tvrdi za Danas da je obaveza države da pomogne Karadžiću i da mu pruži materijalnu pomoć i dostavi neophodnu dokumentaciju.
- Država Srbija ga je uhapsila, država Srbija je garantovala da je izručenjem Karadžića Tribunalu sigurna da će Tribunal primenjivati sve odredbe o zaštiti ljudskih prava Univerzalne deklaracije o zaštiti ljudskih prava i Evropske konvencije. Država koja izručuje drugog državljanina, bez obzira što nije državljanin Srbije, svojim potpisom to garantuje - kaže Petronijević.
Na pitanje da li će Karadžić tražiti od Srbije materijalnu pomoć i dokumente, Petronijević odgovara da je Srbija obavezna, “već kada ga je uhapsila i izručila”, po Zakonu o saradnji sa Tribunalom i da “pruži svu neophodnu pomoć i njemu i odbrani”.
- Setite se slučaja Blaškić u Hrvatskoj, koji na prvom pojavljivanju zahvaljuje svojoj državi na pomoći porodici i odbrani. Srbija nije u odnosu na odbranu i optužene radila ništa što je radila Hrvatska. Znači država nije ispunjavala svoju ustavnu obavezu, kao ni obaveze iz Zakona o saradnji s Haškim tribunalom. Sramota je da odbrana važne dokumente i dokaze dobija od Tužilaštva, a ne od države - rekao je Petronijević.
Ambasador Srbije u Holandiji Radoslav Stojanović izjavio je pre dva dana za agenciju Rojters da će Srbija uskoro ponuditi svu pravnu pomoć za odbranu Radovana Karadžića i da će se 7. septembra obratiti Tribunalu i zatražiti od tog suda da mu omogući posetu Karadžiću, kao i da će zatražiti od vlade da dostavi dokumentaciju neophodnu za suđenje. On je dodao da se savetnik ambasade Srbije u Holandiji ranije sastao sa Karadžićem i da mu je ponudio finansijsku pomoć od 200 evra mesečno, ali da za sada nije dobio nikakav konkretan odgovor.
Radovan Karadžić je optužen, po individualnoj i komandnoj odgovornosti, za genocid i saučesništvo u genocidu u Srebrenici i drugim opštinama u Bosni i Hercegovini, istrebljenje, ubistva, hotimično lišavanje života, progon, deportaciju, nehumana dela, protivpravno terorisanje civila i uzimanje talaca tokom sukoba u BIH 1992-95. Karadžić je uhapšen 21. jula u Beogradu, a u Hag je prebačen 30. jula.

Трибунал оптужио Флоранс Артман, Политика

Sasa Sekulic — Thu, 28 Aug 2008 08:57:53 +0000

Кривични поступак због објављивања тајне одлуке суда о записницима седница Врховног савета одбране СРЈ. – Србија би била осуђена за геноцид да је БиХ могла да добије тај материјал, тврди бивша сарадница Карле дел Понте

Хашки трибунал оптужио је Флоранс Артман, бившег портпарола главне тужитељке Карле дел Понте, за непоштовање суда зато што је објавила одлуку коју су судије током суђења Слободану Милошевићу донеле иза затворених врата.

Судско веће наложило је Артмановој да се пред судом појави 15. септембра да би се изјаснила о кривици по две тачке оптужнице за „свесно и намерно објављивање информација уз кршење наређења судског већа”.

У налогу се наводи да је Артманова аутор текстова објављених 2007. и 2008. године у којима су обелодањене информације у вези с поверљивим одлукама Жалбеног већа у предмету против Слободана Милошевића. Реч је о књизи Артманове „Мир и казна” објављеној 10. септембра 2007. у издању париске издавачке куће „Фламарион” у којој се на страницама 120-122 откривају информације у вези са одлуком Жалбеног већа од 20. септембра 2005. и 6. априла 2006. године.

Две поверљиве одлуке Жалбеног већа појављују се и у чланку „Скривени кључни документи о геноциду”, који је британска невладина организација Босански институт објавила 21. јануара ове године, а чији је аутор Артманова, наведено је у налогу трибунала.

„Флоранс Артман знала је да је та информација поверљива у време објављивања, као и да је одлука из које је информација потекла била заведена под печатом. Знала је, стога, да њеним објављивањем обелодањује поверљиву информацију”, пише у налогу судског већа.

Убеђена да би Србија била осуђена за геноцид пред Међународним судом правде да је тај суд могао да добије документе које је имао Хашки трибунал, ова Францускиња написала је да су судије дозволиле да се записници са седница Врховног савета одбране користе само током суђења Слободану Милошевићу.

Званични Београд је, тврди Артманова, пре него што је доставио записнике седница тражио да трибунал на њих примени заштитну меру, позивајући се на чињеницу да би објављивање тих докумената могло да угрози безбедносни интерес земље, што су судије прихватиле.

„Тако најосетљивији део тих записника није могао да буде предат Међународном суду правде или јавности”, написала је Флоранс Артман за Босански институт и закључила: „Судије трибунала склониле су кључне материјале од јавности само да би Србију заштитиле од одговорности пред другим судом Уједињених нација”.

Артманова је готово седам година била представница за штампу и најповерљивија сарадница Карле дел Понте, пре него што је у априлу 2006. смењена са тог места. Она је била упућена у практично све званичне и незваничне разговоре тужитељке са западним и балканским политичарима, али је имала и приступ поверљивим документима, што је користила и док је била на функцији и данас, када објављује детаље који највише компромитују сам суд.

За непоштовање суда запрећена је казна до седам година затвора, новчана глоба до 100.000 евра или обе.

С обзиром на то да је и Карла дел Понте недавно објавила књигу о својим годинама проведеним на месту главног тужиоца, биће занимљиво видети да ли ће трибунал одлучити да и њу оптужи због одавања службених тајни.

“Srbija će pomoći Karadžiću”, B92

Sasa Sekulic — Wed, 27 Aug 2008 10:11:41 +0000

Hag — Srbija će uskoro ponuditi svu pravnu pomoć za odbranu Radovana Karadžića, kaže ambasador Srbije u Holandiji Radoslav Stojanović.

Stojanović je u intervjuu Rojtersu rekao da će se 7. septembra obratiti Tribunalu i zatražiti od tog suda da mu omogući posetu Karadžiću. Ambasador je rekao da će zatražiti od vlade da dostavi dokumentaciju neophodnu za suđenje ako “Karadžić misli da vlada Srbije može da doprinese njegovoj odbrani”.

“Pitaću ga jedino da li mu je potrebna pomoć Vlade Srbije u pripremi dokumenata, a možda i neka finansijska pomoć”, rekao je Stojanović britanskoj agenciji. “Ukoliko on želi da se sretne sa mnom, ja ću ga videti”, rekao je Stojanović.

On je objasnio da srpska vlada ima obavezu da kontaktira sa Karadžićem i ponudi mu pomoć, ne zbog toga što saoseća s tim haškim optuženikom, već zato što je bivši predsednik Republike Srpske uhapšen na teritoriji Srbije i kako bi obezbedila pravično suđenje.

Stojanović, koji je bio predstavnik Srbije pri Tribunalu pre no što je postao ambasador, rekao je da se savetnik ambasade Srbije u Holandiji ranije sastao sa Karadžićem i da mu je ponudio manju finansijsku pomoć od 200 evra mesečno, ali da za sada nije dobio nikakav konkretan odgovor Karadžića na tu ponudu.

“Odgovorio je: ‘Ja sam sada uništen, nisam u stanju da mislim o malim stvarima, videćemo’”, naveo je Stojanović.

Ambasador Srbije je izjavio da ne veruje da će Karadžić hteti s njim da se sastane jer je on u prošlosti kritički govorio o bivšem predsedniku Republike Srpske.

Karadžić: Proces je nemoguć

Radovan Karadžić je zatražio od Tribunala da obustavi postupak protiv njega, tvrdeći da je proces “nemoguć” jer su mu uskraćena prava.

Ponavljajući da je sa SAD i njihovim izaslanikom Ričardom Holbrukom 1996. imao sporazum da se povuče iz javnog života, a Holbruk mu je zauzvrat garantovao da neće biti uhapšen, bivši predsednik Republike Srpske je u sinoć objavljenom podnesku naveo da su SAD namerile da ga “likvidiraju” zbog “nespremnosti da ispune obaveze koje su preuzele”.

Istovremeno, kako tvrdi Karadžić, SAD su mu nametnule “zabranu odbrane u javnosti od sistematske demonizacije”, te preduzele “zaplašivanje optuženog”.

“Ne odustajem od zahteva da se utvrdi da li je postojao taj sporazum i da li su njegovo izigravanje i prevara koju su izveli američki učesnici u sporazumu stvorili situaciju za kontinuirane pokušaje moje fizičke likvidacije”, piše Karadžić u podnesku sudskom veću.

Napominjući da postoji mogućnost za njegovu likvidaciju i u pritvoru Tribunala, on traži da se utvrdi “da li su postojale i da li i dalje postoje namere NATO, SAD i drugih članica tog saveza da budem likvidiran”.

Optuženi zatim podvlači da ga “više brine mogućnost ’sudske likvidacije’ koja bi za članice NATO saveza bila elegantnija i sa manje rizika”.

Po Karadžićevim rečima, “sudsku likvidaciju”, između ostalog, omogućava: menjanje pravila Tribunala “kad god to nekome zatreba”, “suđenja po hibridnom, bastardnom pravosudnom sistemu”, “sastav sudskih veća u kojima značajnu ulogu igraju sudije iz zemalja NATO”, a “uz upadljivo i prkosno odsustvo sudija iz pravoslavnih zemalja, slovenskih zemalja i zemalja slobodnog sveta”.

Karadžićev zahtev sudu: Obustaviti postupak!, RTV

Sasa Sekulic — Wed, 27 Aug 2008 10:01:55 +0000

HAG - Bivši predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić, optužen za genocid nad nesrbima u BiH, zatražio je od haskog Tribunala da obustavi postupak protiv njega, tvrdeći da je proces “nemoguć” zato što su mu uskraćena prava i zbog toga što mu SAD i NATO prete fizičkom i “sudskom likvidacijom”.

Ponavljajući da je sa SAD i njihovim izaslanikom Ričardom Holbrukom 1996. imao sporazum da se povuče iz javnog života, a Holbruk mu je zauzvrat garantovao da neće biti uhapšen, Karadžić, u sinoć objavljenom podnesku, tvrdi da su SAD namerile da ga “likvidiraju” zbog “nespremnosti da ispune obaveze koje su preuzele”.

Sistemska demonizacija i zastrašivanje

Istovremeno, kako tvrdi Karadžić, SAD su mu nametnule “zabranu odbrane u javnosti od sistematske demonizacije”, te preduzele “zaplašivanje optuženog”.

“Ne odustajem od zahteva da se utvrdi da li je postojao taj sporazum i da li su njegovo izigravanje i prevara koju su izveli američki učesnici u sporazumu, stvorili situaciju za kontinuirane pokušaje moje fizičke likvidacije”, piše Karadžić u podnesku sudskom veću.

“Pored već navedenog u ranijem podnesku, postoje medijski izveštaji o predlozima američkog predsednika Bila Klintona francuskom predsedniku Žaku Širaku za moju likvidaciju i ti navodi nisu nikad demantovani. Takođe, kada mi bude dopušteno da neometano primam dokazne materijale od svojih pravnih savetnika, podneću neoboriv dokaz o čvrstim namerama NATO saveza… da budem likvidiran. Dokaz dolazi od osobe sa velikim kredibilitetom pred ovim Tribunalom”, navodi Karadžić.

Sudska likvidacija

Optuženi zatim podvlači da ga “više brine mogućnost ’sudske likvidacije’ koja bi za članice NATO saveza bila elegantnija i sa manje rizika”.

Po Karadžiću, “sudsku likvidaciju”, između ostalog, omogućava: menjanje pravila Tribunala “kad god to nekome zatreba”; “suđenja po hibridnom, bastardnom pravosudnom sistemu”; “sastav sudskih veća u kojima značajnu ulogu igraju sudije iz zemalja NATO”, a “uz upadljivo i prkosno odsustvo sudija iz pravoslavnih zemalja, slovenskih zemalja i zemalja slobodnog sveta”.

Pravični proces, naglašava Karadžić, nije moguć i zbog toga što je on “sistematski, uporno i sveobuhvatno demonizovan”, čemu se nije suprotstavljao, “poštujući sporazum sa SAD”.

“Ta demonizacija ima ogroman uticaj na moj položaj… u ovoj pravnoj stvari do te mere da niko na svetu ne veruje u mogućnost oslobađajuće presude, bez obzira na dokaze koje bih izneo. Time je zauvek uništena osnova za pravedno suđenje pred međunarodnim sudovima, pretpostavka nevinosti je derogirana i svedena na smejuriju, a moja prava nepopravljivo oštećena”, tvrdi Karadžić.

Pretnja doživotnom kaznom kao “evropskom Bin Ladenu”

U podnesku, Karadžić optužuje predstavnike SAD, Tribunala i Tužilaštva da su “zastrašivali” njega, “svakoga ko bi imao da nešto kaže u prilog optuženom”, a samim tim i potencijalne svedoke odbrane.

Kao primer “zastrašivanja”, Karadžić navodi izjave da mu je “obezbeđena kazna doživotnog zatvora, uz žaljenje što ne postoji smrtna kazna koju bih svakako dobio kao ‘evropski Bin Laden’”.

“U zastrašivanju su učestvovali i glavni tužioci Tribunala i članovi Stejt departmenta, posebno oni bliski demokratskoj administraciji i samom Holbruku i gđi Olbrajt, pa čak i najviši članovi sudskog dela Tribunala, sudije i predsednici Tribunala”, tvrdi Karadžić.

Nemogući proces

On tvrdi da “sve ove činjenice zajedno… čine ovaj proces nemogućim” i traži da se pre nastavka procesa “razreše ova prethodna pitanja”.

“Tražim da se utvrđe činjenice na koje ukazujem ovim i drugim preliminarnim podnescima i da se slučaj protiv mene odbaci iz razloga navedenih u ovim i drugim podnescima”, zaključuje Karadžić.

Pred sudiju Tribunala, Karadžić će ponvoo biti izveden u petak, 29. avgusta kada će ponovo imati priliku da se izjasni o krivici.