Бирократија не да земљу

Због државног монопола на грађевинско земљиште изгубили смо стотине милиона евра – проценио је министар Париводић

Највећа препрека за странца, који се премишља да ли да свој новац уложи у Србију, је што унапред не зна колико времена ће утрошити за сређивање папира и испуњавање дугих бирократских процедура, поготово када је у питању обезбеђење плаца на којем ће се инвестиција реализовати.

На ту чињеницу недавно је упозорио и Мајк Ахерн, председник Савета страних инвеститора, уз молбу да се приватизацији градског грађевинског земљишта, као кључу за решавање многих проблема страних улагача, приступи што је могуће пре.

Милан Париводић, министар за економске односе са иностранством, како је јуче истакао у телефонској изјави за наш лист, у потпуности се слаже са овом оценом и процењује да смо због државног монопола на земљишту сигурно изгубили на стотине милиона евра.

– Све док се ово питање не реши ми ћемо на инвестиционој мапи Европе бити иза Хрватске, Румуније и Бугарске, а праве директне инвестиције, које почињу од нуле, са ледине, заобилазиће нас. Све околне земље су, засад, конкурентније од нас. Уколико решимо овај проблем клима за улагање биће потпуно промењена – упозорио је Париводић и додао да његово министарство, заједно са Министарством финансија и Министарством за капиталне инвестиције, ових дана ужурбано ради нацрте закона о денационализацији градског земљишта, о урбанизму и о грађевини.

Како процењује, уз помоћ светских стручњака, посао би требало да буде готов до почетка новембра. Главна „брана” земљишној реформи, казао је Париводић, јесте постојећи устав у којем је јасно прецизирано да је држава власник градског земљишта. У децембру прошле године, министар Париводић је поднео захтев за поништавање члана 60. који омогућава државни монопол над земљиштем. У међувремену нам се државна заједница распала, а овај захтев није разматран.

У јавности се, такође, доста спекулисало о томе по којим условима, односно уступцима су поједине „гринфилд” инвестиције стизале у нашу земљу. Тако је спомињана и изградња инфраструктуре за новог улагача, али и уступање земљишта на којем се нова фабрика гради.

– Капиталне инвестиције су нам неопходне и то је нормална ствар. Тек ће бити таквих уступака и добро је да их буде што више. Докле год су поступци за добијање папира компликовани и док инвеститор не зна да ли ће на документа чекати шест месеци или неколико година, ми нисмо конкурентни. Јер, улагача највише „жуља” време које потроши на сређивање папира – објаснио је Париводић.

Инвестициону слику ће битно поправити и Закон о страним улагањима који ће странцима омогућити да за кратко време започну бизнис у Србији. Овај закон предвиђа постојање такозваних јединствених шалтера „one stop shop”, на нивоу општина и градова, док ће централна канцеларија бити у надлежном министарству. Улагачи из иностранства који су решени да инвестирају у мање развијене крајеве имаће посебне погодности. Нацртом овог закона предвиђена су и велика овлашћења за председнике општина, а инвеститор ће моћи да изабере и да споразум о улагању склопи и са градоначелником. Критичари овог закона истичу да су овим локалној власти дата превелика овлашћења и све чешће постављају питање контроле и надзора.

– Такве критике нису на месту. С друге стране, овај закон безрезервно су подржали Савет страних инвеститора и Америчка привредна комора. Закон градоначелнику не даје никакве привилегије, већ пуно посла, а мештанима обезбеђује отварање нових радних места. Уз то сваки незадовољни инвеститор има право да пише такозвано писмо приговора – одговорио је Париводић.

Дефинисани су и критеријуми под којим условима неко може да користи услугу „све на једном шалтеру”. У општинама је, на пример, како је министар и раније најављивао, улагање од 300.000 евра и најмање 10 запослених довољно да може да се затражи услуга „све на једном месту”. У градовима је за почетак страном бизнисмену потребно 500.000 евра, а они који желе да инвестирају у престоници морају да уложе најмање милион евра.

Мамац за шпекулативни капитал

Недостатак тржишта и трајних инвестиција и привлачење шпекулативног капитала уз прање новца само су неке од последица државног монопола над земљиштем, став је Мреже за реституцију.

Ту се могу очекивати највећи отпори стварању слободног тржишта. Како стоји на њиховом интернет-сајту, градске власти у Нишу, Београду и Новом Саду признале су да знају да постоји корупција у доделама права коришћења грађевинског земљишта. То, оцењује ово удружење, представља корак напред.

Аница Николић

Коментари наших читалаца