Памтимо с поносом одакле су дошли наши преци, у шта су веровали и шта су нам даровали, вели др Јасмина Буланже, председница

Конгреса српског уједињења

Срби из дијаспоре хоће да помогну матици и не траже много – само признање и поштовање. Циљ је да се овде препозна та искреност и

воља. Живећи далеко од Србије, не желимо нити можемо било шта да намећемо, али настојимо да укажемо на добра искуства других,

како бисмо заједно као народ брже ишли напред. На нашој браћи у Србији је да ли ће нас послушати или не, прича др Јасмина

Буланже, пословна жена српског порекла из Лос Анђелеса, која је однедавно председница Конгреса српског уједињења. Рођена

Американка, она је свест о сопственим коренима и пореклу стекла у породици бившег краљевог официра.

Кћерка Симе Тодоровића, најбољег у својој класи у Краљевској војној академији у Београду, свој последњи боравак у Србији је

искористила да посети високу школу коју је некада похађао њен отац и узме у руке сабљу какву је овај добио на поклон на крају

школовања. Та традиција награђивања првих у класи се одржала до данас. На зиду породичне куће Буланжеових у Калифорнији поред

фотографије наочитог официра са сабљом биће још једна – кћери Јасмине са сабљом. Ту је и стара икона светог Николе из очеве куће

у Калуђерову поред Беле Цркве, коју је понела у Америку када је први пут као 18-годишњакиња била овде.

Поздрав краљу Петру

– Док је мој отац био жив залагао се за свој народ, био је врло активан. Због њега сам схватила да се мора одредити шта можемо

да оставимо иза себе. И кад сам средила свој пословни и приватни живот и дошла у фазу да могу време посветити бризи за земљу

свог порекла, народу из кога потичем, више сам се ангажовала – вели наша саговорница.

Јасмина се на професионалном плану уздигла високо, магистрирала је економију, докторирала право, радила као адвокат 25 година у

компанијама и интернационалним адвокатским фирмама, а краће време и као професор универзитета. Данас уз свој посао финансијског

експерта у једној хај-тек компанији ангажована је у Конгресу српског уједињења. Толико да месечно прочита око хиљаду и-мејлова.

Васпитана у традицији америчког друштва да се од малих ногу нешто ради, спојила је то са оним што је понела из породице –

поштовање онога ко си, шта си и одакле потичеш.

– Отац је био привржен краљу, проводио је много времена због тога ван куће, тако да сам ја први пут када је краљ Петар Други

дошао у нашу кућу, а имала сам четири године, одбила с њим да се поздравим говорећи да „сада знам зашто тате никад нема код

куће”. Истовремено, у нашој кући се говорило другачије, отац српски, мама и бака пољски или руски, ја енглески, тако да смо се у

кући свађали на четири-пет језика, али је свест о томе где припадам лагано усађивана – истиче она.

Говори кратко, рационално и прецизно о три правца деловања Конгреса српског уједињења, о пројекту очувања српске културне

баштине „Благо”, који је њу и привукао да се ангажује, мисији „Српски глас”, којим наши људи у САД покушавају да организовано

наступе и исправе грешке у стварању погрешног имиџа Србије уназад деценију и по, и о пројекту „Наше везе”, стварања искрених и

веза са отаџбином.

– За нас је карактеристично да смо емотивни, наше истине често не можемо да саопштимо, а да не лелечемо, што је разумљиво. Али,

ако неког који о томе ништа не зна хоћеш да убедиш у своје ставове и покажеш му шта је важно, онда се мора наступати много

рационалније. Кад су у питању активности на побољшању нашег имиџа и ширењу истине о Косову, реч је о српској инвестицији у

Америци која је почела касно у поређењу с другима, рецимо с Грцима или Албанцима. Ово се посебно односи на ангажовање лоби и PR

фирми. Други то раде сваког дана већ годинама и имају успеха – опомиње наша саговорница, најављујући ове године „Српски дан у

Вашингтону”, другу по реду манифестацију која је лане изазвала пажњу у утицајним политичким круговима Америке и Стејт

департменту. Ове године српска дружења са америчким пријатељима биће у знаку 150. годишњице од рођења Николе Тесле.

Ненаметљиво, пригодно појављивање и то увек истих људи који су стекли поверење саговорника на важним местима у администрацији,

једно је од правила на коме инсистира Јасмина Буланже, успут помињући и врло прецизно одређен начин деловања и утицаја на

посланике по америчким дистриктима.

Широк појам дијаспоре

– Свако ко хоће да направи нешто за добро српства је добродошао. Такве људе треба поштовати, без обзира на то да ли се у свему с

њима слажемо, све зарад доброг циља. За нас је типично да све најбоље знамо и да одбијамо да нешто научимо од других. Много је

успешнијих нација од наше и та тврдоглавост нас никуда не води – вели, истичући да се Срби тешко уклапају у све што је

колективно.

Отуд нема илузију да би све Србе по свету требало организовати под један кишобран, тим пре што се под широким појмом дијаспоре

подразумевају различите групације наших људи који имају и различите захтеве према Србији.

– Да ли смо у САД више Американци или Срби, мени се чини да то зависи од човека и од поколења. Новодошли ће се осећати другачије

него њихов син рођен у Америци, а камоли него њихови унуци. САД је више нација идеја него нација етничких веза и зато је код нас

лакше асимиловати се него, рецимо, у Европи, где су државе углавном етничке важности. У САД друго, треће и даља поколења све

мање говоре српски и то не треба да буде ни проблем ни изненађење. Важније је да ми памтимо с поносом одакле су дошли наши

преци, у шта су веровали и шта су нам даровали – вели Јасмина Буланже.

Радивоје Петровић

___________________________________ http://webmail.yubc.net

Коментари наших читалаца