ЊУЈОРК - На десету годишњицу заузимања Сребренице, двојица бивших високих званичника УН, заједно са групом новинара и академских истраживача, довели су у озбиљну сумњу оно што називају «пренадуваним цифрама жртава и варљивим приказом догађаја од стране влада, невладиних организација и водећих  медијских организација».

У понедељак поподне, Истраживачка група за Сребреницу, којој су се придружили бивши званичнци УН Филип Корвин и Карлос Мартинс Бранко, објавила је закључке из свог извештаја од 200 страна: «Сребреница и политика ратних злочина», који указују да је политика САД поткопавала мировне договоре постигнуте посредством УН и Европе, а који су могли да окончају рат још 1992. или 1993.  То је чињено у циљу наметања војног решења,  које је неизбежно угрожавало зоне безбедности. Омогућавајући илегалне испоруке наоружања Муслиманским снагама, САД су помогле да се зоне безбедности претворе у поприште сукоба и «окидаче» за НАТО интервенцију. Ова група, које ће ускоро објавити целовит извештај најавила је следеће закључке:

Претпоставка да су српске снаге погубиле 7000 до 8000 људи «никада није ни била могућа», по речима бившег новинара Би-Би-Си-ја Џонатана Рупера, који је истраживао догађаје након преузимања Сребренице на лицу места, као и помоћу званичних података током више година, а чији су налази представљени у најављеном извештају Истраживачке групе за Сребреницу. Он примећује да су до прве недеље августа 1995. Светска здравствена организација и босанска влада регистровале 35.632 особе као расељена лица, преживеле из Сребренице. Овај број се касније појављује у извештају Амнести интернешнла и холандске владе.

Рупер примећује да се у извештајима Међународног комитета Црвеног крста и Њујорк Тајмса појављује број од око 3000 муслиманских војника који су се под ватром пробијали кроз територије које су држали Срби до муслимаских линија у близини Тузле, а који се такође сматрају преживелима из Сребренице. Међународни комитет Црвеног крста потврдио је да су ови војници поново враћени у службу у босанској армији «без да су њихове породице о томе обавештене». Број од 3000 војника који су преживели такође је потврђен од стране муслиманског генерала Енвера Хаџихасановића, који је сведочио у Хагу. Ови бројеви јасно указују да је од 40.000 становника Сребренице, пре заузимања енклаве, преживело најмање 38.000. Било је убијено око 2000 Муслимана, који су побегли са 28. дивизијом, углавном у борбама. Али, стотине су такође убиле паравојне формације и група плаћеника. 

Политика САД у Босни довела је у опасност зоне безбедности супротстављањем захтевима УН за обезбеђивањем довољно особља, у циљу демилитаризације ових енклава, и омогућавањем илегалних испорука наоружања муслиманским снагама, које су авионом С-130 Херкулес пристизале ноћу на тузлански аеродром. Одбрамбена обавештајна агенција САД (DIA) водила је ову операцију, у оквиру које је такође пружена и добродошлица Муџахединским борцима, повезаним са Ал Каидом - по речима професора Цес Вибеса, који је аутор обавештајног сегмента извештаја холандске владе о Сребреници.

Упркос потписивању споразума о демилитаризацији, снаге босанских Муслимана у Сребреници биле су добро наоружане и наређено им је да врше провокације («операције саботаже») према српским снагама. Муслимански генерал Сефер Халиловић потврдио је у свом сведочењу пред хашким трибуналом да је било најмање 5.500 припадника муслиманске 28. дивизије у Сребреници, као и да је уредио испоруку најмање осам хеликоптерских товара софистицираног наоружања. Он је такође посведочио да је «У оним данима (непосредно пре заузимања Сребренице), био издат велики број наређења о операцијама саботаже са подручја зона безбедности».  Ово је укључивало и војнички безначајан напад на, стратешки неважно, оближње српско село Вишњицу. Финална операција била је напад на јединице ВРС, на путу јужно од Сребренице, свега неколико дана пре него што су Срби заузели скоро небрањен град.

Уместо да брани град са 5.500 добро наоружаних војника, 28. дивизија босанске армије добила је наређење да се евакуише из Сребренице два дана пре него што су малобројне снаге од 200 босанских Срба (по речима муслиманског генерала Халиловића и Лондон Тајмса) ушле у скоро потпуно испражњен град, 11. јула. Провоцирајући Србе да без супротстављања уђу у Сребреницу, босански председник се надао да ће изазвати интервенцију НАТО.  Британски војни аналитичар Тим Рипли пише  да су, пре заузимања, холандски војници «видели босанске трупе како беже из Сребренице поред њихових посматрачких пунктова, носећи потпуно ново противтенковско наоружање. Ово, и други слични извештаји побудили су сумњу многих официра УН и међународних новинара». Бивши заменик директора посматрачке мисије УН, Карлос Мартинс Бранко, рекао је да «Муслиманске снаге нису ни покушале да искористе предност своје тешке артиљерије, под контролом УН, у тренутку када је за то било сасвим довољно разлога... Војни отпор би угрозио слику «жртве», коју су они тако пажљиво конструисали, а чије је одржавање за Муслимане било од виталног значаја.»

Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији, чије је особље у највећем број случајева постављала Медилин Олбрајт, тадашњи амбасадор САД за Уједињене нације,  поступио је у складу са политичким интересима када је објавио оптужнице за геноцид против вођа босанских Срба 27. Јула, свега три дана након што је њихов главни истражитељ Хјуберт Вејланд рекао Дејли Телеграф-у, после пет дана проведених у интервјуисању 20.000 избеглица окупљених на тузланском аеродрому: »Нисмо нашли никога ко је ту страхоту видео својим очима.» Ричард Холбрук је отворено рекао Би-Би-Си-ју :  »Схватио сам да је Трибунал за ратне злочине био веома вредна алатка. Искористили смо га да два најтраженија ратна злочинца у Европи држимо подаље од дејтонског процеса и искористили смо га да оправдамо све што је потом уследило. »А оно што је уследило били су судски процеси  у којима су се појављивали сведоци, који су добили блажи третман у замену за сведочења потребна хашким тужитељима, како би се оправдале оптужнице конструисане из политичких разлога. Тако је Момир Николић, сведок оптужбе на суђењу Крстићу, био наведен да каже како је надзирао масакр у Кравици,  да би у унакрсном испитивању признао да је не само лагао о надзирању масакра, већ да нема појма ни да ли се догодио.

«Непопустиво усмеравање пажње на Сребреницу, посебно од стране званичника САД, служило је да скрене поглед са чињенице су, и пре и након заузимања, САД обезбеђивале логистичку подршку великим нападима хрватске војске на српске цивиле, који су живели у зонама под заштитом УН у западној Славонији и областима Крајине», рекао је професор Ед Херман са Пенсилванијског универзитета, који је анализирао медијске извештаје о ратним збивањима и са Филом Хамондом уредио публикацију «Умањена способност: Медији и косовска криза», а  који је био и ко-аутор књиге «Произвођење пристанка» уз Ноама Чомског.

У извештају Истраживачке групе за Сребреницу наводе се речи бившег заменика НАТО команде генерала Чарлса Бојда, који каже да  хрватски је напад на српске енклаве у западној славонији «другачији од српских акција у околини зона безбедности УН у Сребреници и Жепи, само у степену «завртања руке» од стране Запада и снимцима Си-Ен-Ен – а који су из тога уследили. Етничко чишћење изазива осуду само када су Срби починиоци, а не када су жртве.»

Бивши координатор за цивилна питања УН, Филип Корвин, виши званичник УН у Босни у време заузимања Сребренице, прочитао је изјаву у којој истиче да је убијање цивила у региону «страшан злочин и да починиоци морају да буду осуђени» за такве злочине без обзира на размере и без обзира да ли су починиоци Срби, Хрвати или Муслимани... Корвин, који је написао књигу о сопственим искуствима у Босни, под насловом «Сумњиви мандат», као и уводну реч за извештај Истраживачке групе за Сребреницу, додаје:

«Оно што се догодило у Сребреници  није био издвојени велики масакр Муслимана од стране Срба, већ низ крвавих напада и противнапада, током трогодишњег периода, који достиже врхунац у јулу 1995. Штавише, вероватније је да број погинулих Муслимана није већи од броја Срба које су у Сребреници и њеној околини, током три претходне године, побили Насер Орић и његове банде грабљиваца. Али, мој циљ овде није да расправљам о односу жртава, већ да разоткријем искривљену слику.»

«Зато што су људска права по дефиницији универзална, пренаглашавање злочина које је починила само једна страна и умањивање  таквих злочина почињених од других учесника у бруталном рату, не служи ни истини, нити помирењу,» каже филмски уметник Џорџ Богданић, члан Истраживачке групе за Сребреницу.

Током трогодишњег периода, Истраживачка група за Сребреницу спровела је опширно истраживање у циљу припреме извештаја, интервјуишући криминалистичке стручњаке, званичнике УН, војно-обавештајне аналитичаре, експерте у области међународног права и прегледала све важније завничне извештаје о Сребреници, укључујући и оне које су поднели УН, Међународни трибунал за ратне злочине у Хагу, Холандска влада, Хјуман рајтс воч, као и писање свих важнијих учесника рата у Босни. Поред професора Пенсилванијског универзитета, Еда Хермана, чланови групе су и бивши новинар Би-Би-Си- а, Џонатан Рупер, колумниста Џорџ Замјули, писац и филмски уметник Џорџ Богданић, др. Филип Хамонд, др. Милан Булајић, директор Фонда за истраживање геноцида, истраживачи Дејвид Питерсон и Тим Фентон.

За даље информације, избор из извештаја и чланака, погледајте интернет страницу www.srebrenica-report.com