За осигурање опстанка

Српски конгресни кокус не може да функционише без лобиста и пи-ар фирми, а ове морају да буду ангажоване и плаћене из Београда

Лобирање је од изузетно великог значаја за Србију сада и убудуће. Несреће и догађаји из недавне прошлости су јасно показали да је неразумевање, ненамерно или намерно занемаривање овог есенцијалног задатака у Београду било судбоносно и катастрофално за српски народ.

Код Срба ван Америке, постоји неодговорно и необично незнање о суштини „лобирања” у Вашингтону и утицању на америчко јавно мњење.

Неопходно је да грађани Србије и одговорне вође на челу државе разумеју како се лобирање обавља и који су чиниоци тог важног процеса који је, на пример, осигурао опстанак Израела, очувао Кипар за Грке, помогао Јерменији да преживи, Британији да одржи посебне везе са Америком, итд.

Постоје пасивни и активни чиниоци, то јест први на које се утиче, и други који настоје да утичу и убеде прве да је извесна политика добра или лоша.

Ево ко су пасивни чиниоци: са америчке стране су (а) институције Конгреса (Сенат и Доњи дом) и влада са председником на челу. Оне су углавном „предмет лобирања” и (б) „јавно мњење” које је огромно широк појам, али свакако укључује: медије, познате личности у јавном животу и известан број академских институција и невладиних организација које имају утицај на формирање мишљења у горе споменутим институцијама.

Како се лобира и утиче на ове две групе горе споменутих чинилаца које формирају и спроводе америчку спољну политику? Почетак и чинилац без кога се не може ефикасно лобирати у Вашингтону јесте сам Београд.

Укратко, ово су активни чиниоци и битни предуслови за и ефикасно лобирање: (1) прецизно и јасно успостављени циљеви националне политике у Београду који се артикулишу према „пасивним” чиниоцима у Америци, (2) јака и позната фирма за лобирање у Вашингтону, (3) јака и успешна фирма за утицање на јавно мњење и (4) мотивисана и информисана америчко-српска дијаспора.

Циљ другог фактора (фирме за лобирање) јесу директно америчка влада и Конгрес; циљ трећег фактора јесте јавно мњење у Америци, али са сталним усклађивањем и синхронизовањем свог рада са Београдом и америчко-српском дијаспором. Четврти чинилац су Американци српског порекла (гласачи и донатори на америчким изборима), организовани око цркве, својих друштва и организација, као и познати појединци. Они имају кључну улогу у формирању позитивног става Америке према Србији. Углавном раде са лобистима и пи-ар фирмом, али истовремено и директно са својим конгресменима или Конгресним српским кокусом.

Све то мора да функционише као један првокласни симфонијски оркестар којим диригује једна мала група изузетно способних и упућених људи у Београду. Они морају да имају потпуно отворен прилаз врху власти (председнику и премијеру ако треба) и они су тај диригент који руководи оркестром. Ноте музике пишу влада и други чиниоци националног консензуса по питањима и предметима лобирања у Вашингтону. Ова група такође мора да има правилне контакте и интензивну комуникацију са дијаспором.

Наравно, све ово мора да буде стриктно у оквиру америчких закона за овакве послове и активности. И, природно, сви ови напори када се организују уопште немају и не смеју да имају било какве везе са промоцијом било ког вође или политичке странке у Србији и Црној Гори. Ово је свеопшти национално-државотворни посао.

Из претходног излагање је јасно да Српски конгресни кокус не може да функционише без лобиста и пи-ар фирми, а ове морају да буду ангажоване и плаћене из Београда. Такође, амерички Срби морају да буду мотивисани и колико-толико организовани за овај важан посао. Примера има много од других дијаспора, као што су грчка, хрватска и наравно албанска. Те дијаспоре су изузетно мотивисане и предано раде по јасно дефинисаним националним циљевима.

Од српских гласача у САД се очекује да буду у контакту са својим посланицима, да их информишу о темама и иницијативама које лоби и пи-ар фирме „гурају” у Вашингтону, да траже њихову подршку за те иницијативе и томе слично. Наравно, од америчких Срба се такође очекује да у оквиру закона дају помоћ у америчким изборима – како добровољни рад, тако и новчане прилоге за политичку кампању посланика у кокусу.

Погрешно се пише у Србији како конгресни кокус треба да буде награђен. Потпуно погрешно. Нико не може и не сме по законима да плаћа конгресни кокус. Нити би чланови (посланици) то трпели, јер они желе да формирају независне ставове. Кокус је састављен добровољно од посланика свих странака који су заинтересовани за специфичну државу или проблем, или регион. Функционише независно, али прима информације и размењује мишљења прво са својим гласачима, а онда са лобистима српске државе у Вашингтону. Када питање такве државе или региона дође у Конгрес, онда ови посланици воде главну реч.

Постоје и погрешна објашњења о финансирању лобирања. Новац мора да дође из Београда, од владе и из буџета. Влада може да тражи приватне изворе, јер коначно има врло богатих српских послератних тајкуна. И њима треба дати прилику да се несебично одуже отаџбини бар на неки начин.

Мирослав Мајкл Ђорђевић
Почасни председник Конгреса српског уједињења

Коментари наших читалаца