Волимо „фићу” и радо га се сећамо

„Ко зна каква је скорија историја ’Заставе’ и читаве Србије, чудио би се  да се у Крагујевцу још увек производе аутомобили” – овако су отпочели своју репортажу новинари специјализованог британског часописа „Аутокар” фебруара ове године када су посетили погоне ове фабрике. Својим читаоцима су предочили да је овај „српски понос” касних осамдесетих година прошлог века био изузетно успешан – продавао је своја возила широм Европе и чак их извозио у Америку.

„А онда се разбуктао грађански рат, па је ’Застава’ изгубила многе кооперанте из Босне и Хрватске. Затим је уследио дуг период под санкцијама чиме је био онемогућен извоз. Врхунац је достигнут када су НАТО снаге бомбардовале крагујевачку фабрику (која такође производи и оружје) 1999. године”, написали  су енглески новинари и наставили: „Крагујевац, наше одредиште, дефинитивно је ’Заставин’ град, што се може видети и по бројним путоказима ка фабричком комплексу. Међутим, упркос величини фабрике и чињеници да у њој још увек ради 4.000 људи, производња је пала на испод 20.000 аутомобила годишње (1989. године из погона је изашло око 230.000 возила). Возови који су некада транспортовали нове аутомобиле сада су ускладиштени, док рачунарски центар, уништен 1999. од стране НАТО авијације, још није обновљен. Али зато Центар за развој ради непрекидно. Крагујевачка фабрика се ипак креће ка светлијој будућности, о чему сведочи производња ’заставе 10-пунто’ по ’Фијатовој’ лиценци.”

Тако пишу Енглези о нашој „удавачи”, наравно, подсећајући да Србија има ауто-традицију дугу 54 године. Како је све почело?

И Енглези и многи други у заблуди су кад наводе да је све почело 1954. године. Мало се зна да је 1939. године започела прва производња возила и до почетка 1941. године монтирано је 400 теренских возила са бензинским мотором америчке фирме „Шевролет” за потребе војске. Пред почетак Другог светског крагујевачки Војнотехнички завод је представљао индустријски војни гигант Србије, Краљевине Југославије, па и југоисточне Европе. Већ 1. јануара 1946. године завод мења име у „Црвена застава” и неколико следећих година прошлог века основна активност фабрике је ревизија и репарација стрељачког оружја да би 1952. године тадашња политика привредног и војног развоја земље изместила капацитете војне индустрије на више локација у земљи. Тако престаје производња муниције у Крагујевцу и први пут се јавља вишак производних капацитета и проблем вишка радне снаге. Рођенданом Фабрике аутомобила „Застава” сматра се 26. август 1953. године, када се за предлог да се највећи део остварене добити (100.000.000 динара) уложи у развој аутомобилске индустрије, на референдуму, тог дана, сагласило 96 одсто запослених у тадашњим Заводима „Црвена застава”. Те године почиње монтажа америчког теренског возила типа „џип” фирме „Вилис” и монтирана су наредних месеци 162 џипа.

Монтажна трака „заставе 10”, лиценце „пунта” у Крагујевцу

Убрзо је одлучено да возило марке „фијат”, модел АР 51/55 ипак има боље резултате па је за стратешког партнера изабрана чувена италијанска фирма „Фијат” из Торина, са богатим искуством (основана 1899. год.). Уговор о откупу лиценце са „Фијатом” потписан је 12. августа 1954. године, а три месеца касније почела је монтажа првих возила модела „фијат АП-55” – „капањола”, „фијат 1.400 БЈ” и „фијат 1.100 Б”. А 1960. године „Застава” је почела са производњом модела по лиценци „фијат 600”, и производња је трајала до 1985. године. Популарни „фића” био је пресудан за широку моторизацију Југославије, то је „мезимац” који је био и у саставу полиције, хитне помоћи и војске, возило које је годинама било једино за обуку нових возача. На Београдском сајму пре осам година, постхумно, „фића” је проглашен за аутомобил века и миленијума по избору возача у Србији. За четврт века произведено је укупно 923.487 „фића”. Уз овог малишу, дуго је друмовима харао и „тристаћ”, заправо „застава 1300” , лиценцна лимузина по угледу на „Фијатову”. И она је била статусни симбол и мезимче у породицама које су могле да је приуште. Наследио га је популарни „стојадин” а 1980. почела је производња „југа”, а први примерак, ручно направљен, поклоњен је годину дана раније председнику државе Јосипу Брозу Титу. Тих година Заводи „Црвена застава” имају више од стотину коопераната у земљи а производе у просеку 110.000 путничких аутомобила и 5.000 камиона. Аутомобили се извозе у Грчку, Либан, Индонезију, Колумбију, Финску, Холандију, Белгију, Немачку и Француску, да би 1985. године почео извоз „југа” у САД. Извезено је преко 140.000 комада, а тај „посао века” прекинуо је рат на простору СФРЈ. На пример, 1989. године рекордно је произведено 230.570 моторних возила, домаћем тржишту продато је 199.577 путничких аутомобила и 4.827 камиона а извезено је 26.727 возила. Током деведесетих драстично се смањује производња, кооперанти из других република престају са радом. Економске санкције међународне заједнице, у периоду од 1991. до 1998. године представљају још један тежак период у историји „Заставе”. У циљу опстанка, у „Застави” је освојена производња 1.407 позиција купованих у републикама бивше СФРЈ.Крајем деведесетих почиње тражење купца за посрнулог крагујевачког произвођача. Прво је Милан Беко, тадашњи председник управног одбора, најавио да корејски „Даеву” жели да монтира у Крагујевцу модел „матиз”, па онда најављује улазак француског „Реноа” на велика врата. Оба посла су се изјаловила.

Пре пет година се својевремени увозник „југа” у САД, бизнисмен Малколм Бриклин појавио „из мртвих” и почео да преговара о улагању у „Заставу”. Радило се о суми од 150 милиона долара, које он наравно није имао, али је желео да има. Помпезно је најављивао израду сасвим два нова модела, на хибридни погон, а када се у трку умешао и Стеван Покрајац, бизнисмен из Канаде, власник фирме „Јукан”, ствар се завршила тако што су обојица остали само на преговорима.

У међувремену је „Застава” експериментисала уградњом „Пежоовог” мотора у „југо”, потом је са „Фијатом” склопљен лиценцни уговор о српском „пунту” који већ увелико силази са трака у Крагујевцу, а „Опелова” „астра класик 2” почеће, по сличном уговору, да се склапа од овог лета. Пре нешто више од два месеца, почетком марта, у Крагујевцу су гостовали Кинези, тачније менаџери компаније „Фав” која производи милион и по возила годишње, с озбиљном намером да испитају капацитете и могућности „Заставе” и – отишли задовољни.

Представници „Фолксвагена” су били исто тако у Крагујевцу, „снимили” стање, али су од српских власти затражили 400 хектара земљишта да граде нову фабрику аутомобила овде, образлажући да им „Заставина” постројења не одговарају јер је то „Фијатова” технологија. Тако да је торинска компанија практично дошла „на своје”. Иако ни њој не „цветају руже”, предности јефтине српске снаге и већ изграђених хала могу да буду „преовлађујући фактор” у будућности кад је реч о успешности овог посла.

Данас део фабрике из којег излази италијанско-српски аутомобил „пунто-застава 10” делује драстично модерније од остатка, а само око 300 радника произведе 40 аутомобила дневно. Иако највећи део компоненти још стиже из иностранства, постоји нада да ће локални кооперанти временом усвојити производњу многих делова. У „Заставиној” мрежи коопераната има више од педесет фабрика у Србији, у њима ради по незваничним проценама око 15.000 радника. Потенцијал српске компаније је у великом искуству у производњи аутомобила и трошковима радне снаге много мањим у односу, на пример, на земље ЕУ. Када би се остварила „прича” са „Фијатом”, стручњаци процењују да би то био велики замајац за целу српску привреду. На пројектовани број произведених возила, сматра се да би у окружењу било ангажовано четврт милиона радника.

Центри светске ауто-индустрије и даље се померају ка истоку, па се тако може и да закључи да Србија има добру стартну позицију да искористи своју шансу.