Члан говори о сарадњи с “другим државама кандидатима за приступање ЕУ које нису обухваћене Процесом стабилизације и придруживања”. У региону западног Балкана нема државе која није обухваћена овим процесом – осим Косова
 |
У уторак 29. априла Србија је с Европском унијом потписала споразум који до даљег, а можда ни тада, неће примењивати ни Србија ни Европска унија. У предизборној Србији, очекивано, Споразум о стабилизацији и придруживању показао се као споразум о дестабилизацији, а у међусобним оптужбама за издају земље и издају евроинтеграција, и у мору пропагандних парола, загубила су се објективна разјашњења ове етапе српског пута у ЕУ. Шта тачно ССП значи за Србију? Да ли потписивањем ССП-а потписујемо и независност Косова, или нас пак одбацивање споразума враћа у изолацију и деведесете? Имајући у виду стање српске привреде, да ли је Србија уопште зрела за потписивање оваквог споразума? Најзад, да ли смо могли да испреговарамо и бољи споразум, и ко би могао да заради на томе што је споразум баш такав какав је?
Што се Косова тиче, познато је да га ССП чува у оквиру Србије (Борис Тадић), да му даје независност (Војислав Коштуница), да је статусно неутралан (Хавијер Солана), да подразумева Србију без Косова (белгијски министар спољних послова Карел де Гухт), али је упркос томе статусно неутралан (белгијско министарство спољних послова). У оваквој, благо шизофреној ситуацији, многи се позивају на члан 135 ССП-а који наводи да се споразум примењује на територијама ЕУ и Србије; реч је, иначе, о типском члану, који је у нашем случају обогаћен разјашњењем – не примењује се на Косову, које је под међународном управом у складу с Резолуцијом 1244, што “не доводи у питање” садашњи и будући статус Косова “према истој резолуцији”. Из овог су пасуса и проистекла сва она тумачења.
Нико досад, међутим, није указао на члан 17 споразума који је својим чувеним пенкалом потписао вицепремијер Божа Ђелић. Члан 17, што никако није занемарљиво, налази се под Насловом 3 – Регионална сарадња. Члан говори о сарадњи с “другим државама кандидатима за приступање ЕУ које нису обухваћене Процесом стабилизације и придруживања”. У региону западног Балкана нема државе која није обухваћена овим процесом или већ није прошла кроз њега – од Хрватске, преко БиХ, Црне Горе и Македоније, до Албаније – осим Косова. (БиХ још није потписала споразум али је одавно ушла у процес). Е, што се тих држава, тиче, тј. Косова, члан 17 налаже Србији да “омогући постепено усклађивање билатералних односа (…) са одговарајућим делом односа између Европске заједнице и њених држава чланица и те државе”.
Када је Хрватска потписивала исти споразум, није било тог члана иако је било земаља које нису обухваћене ССП. То значи да је овај члан, бр. 17, новина која се појављује у нашем (и у црногорском пре нашег) ССП-у јер се у међувремену у региону појавила држава са овом карактеристиком. Једина таква је Косово.
Овоме додајемо још један моменат који овдашњој јавности, изгледа, није довољно познат – ЕУ већ макар четири године уназад у односу на Косово примењује “Тхе Стабилисатион анд Ассоциатион Процесс Трацкинг Мецханисм” (СТМ). На сајту ЕУ налазимо да је “досад одржано дванаест састанака такозваног СТМ-а, специјално осмишљеног да промовише дијалог о политикама између ЕУ и косовских власти о приближавању Европској унији.”
Из свега, прилично је јасно да, иако ССП не значи признање независности Косова, он прилично директно утабава пут ка том признању. И никоме не треба да буде у интересу да се око овога прави невешт или да овакво раздвајање Србије и Косова гура под тепих.
Но, оставимо питање Косова по страни. Можда нам ССП нуди нешто због чега би требало да донесемо рационалну одлуку; да се одрекнемо дела територије који ионако не контролишемо, зарад онога од чега се живи. Гарантује ли нам, дакле, ССП оно што нам се нуди у предизборним спотовима – двеста хиљада нових радних места, милиони евра европске помоћи, укидање виза, стипендије за студенте и научнике…?
Текст споразума прочитали смо пажљиво; о његовим добрим и лошим странама разговарали смо са Мајом Ковачевић, шефом Канцеларије за придруживање Европској унији у време Зорана Ђинђића. Она је, узгред, са овог места отишла у време владе Зорана Живковића, пошто је изразила сумње у премијерове најаве да ћемо члан ЕУ постати 2007. године. Себе – треба ли додати после овога – описује као еврореалисту.
Маја Ковачевић најпре развејава неколико предизборних магли. ССП, тако, нема никакве везе с процесом укидања визног режима – визе се у њему и не спомињу, а и пред очима нам је пример Македоније, која је ССП потписала још 2001. године, а у погледу виза стоји исто као ми, загледана у мапу пута.
Школовање и студенти, стипендије? Исто, потписали ССП или не, већ годинама нам је доступан програм ТЕМПУС, намењен високом образовању, а имамо и право учешћа у Оквирном програму за истраживање и развој, намењеном подстицању научног рада. Оба програма су, иначе, програми намењени државама ЕУ, али их је ЕУ отворила и за треће земље.
Али, нас занима економија. Прво, бесповратна помоћ ЕУ Србији и сличним земљама: ССП о томе ни речи. Помоћ, заправо, са ССП-ом није повезана. Од 2000. године све земље западног Балкана примају бесповратну помоћ Уније, у оквиру ЦАРДС односно ИПА програма. Још 2007. нам је прописано колико пара ћемо добијати из Брисела до 2013. године, без обзира на (не)потписивање ССП-а. У протеклих осам година у просеку смо, годишње, добијали око 180 милиона евра бесповратне помоћи, с тим што Маја Ковачевић напомиње да се гро тог новца “губио” успут, у лавиринтима бриселске администрације и на хонораре европских консултаната за трошење тог новца.
Укидање царина на извоз српске робе у ЕУ? То нам је укинуто још 2000. године, па одлуком из 2005. продужено на још пет година. Истина, ССП-ом се царине укидају на неограничен рок, без оваквих продужавања. С друге стране, члан 39 потписаног ССП-а би могао негативно да утиче на постојећи бесцарински режим с Русијом, јер предвиђа “консултације” у вези са “њиховим трговинским политикама према трећим државама”, односно, у духу читавог ССП-а, усклађивање ових политика с политиком држава ЕУ, које такав споразум с Русијом немају, чиме бисмо могли да изгубимо једну од ретких компаративних предности српске економије.
Које су предности ССП-а? Маја Ковачевић: “То је незаобилазна етапа на путу ка чланству у Европској унији. Споразум доводи до економског усклађивања, и почетак је правног усклађивања са Европском унијом. Важан је зато што – кроз Савет за стабилизацију и придруживање – институционализује политичку сарадњу, која већ постоји, али на нижем нивоу.”
Споразуми о стабилизацији и придруживању на западном Балкану веома су слични европским споразумима какве су потписивале земље централне и источне Европе на путу ка чланству у ЕУ. Још једна предност: “Ти споразуми показали су се као потврда политичке стабилности земље. То је додатно привукло стране инвеститоре.”
Али само потписивање ССП-а, односно споразума тог типа, није и гарант будућег чланства у ЕУ. О томе сведочи и то што су овакве споразуме с ЕУ потписале, рецимо, и земље Магреба.
У погледу перспективе чланства у ЕУ, ствар додатно компликује спомињање у ССП-у Копенхагенских политичких критеријума, односно “васкрсавање” четвртог принципа – способност ЕУ за пријем нових чланова, илити њен апсорпциони капацитет. Што значи да на крају пута, све и ако испунимо баш сваки од задатих критеријума за чланство, можемо да останемо празних шака јер је ЕУ проценила да нема капацитета да нас прими – важно упозорење које нисмо имали прилике да чујемо ни од српских евроентузијаста али ни од евроскептика који о ЕУ, чини се, имају једнако магловиту представу.
ССП је, заправо, у највећој мери један трговински споразум чији је најважнији део стварање зоне слободне трговине. Не укида само ЕУ царину за српске производе, него и Србија укида царине за производе из ЕУ. С обзиром на економску снагу два партнера, потпуно је јасно на коју ће страну потећи више робе, а на коју више новца.
При том, ССП-ом смо се амбициозно обавезали да ћемо овај процес стварања Србије без царина завршити за шест година, као Хрвати. Македонци су 2001. године показали више опреза када су потписали ССП уз обавезу да ће процес укидања царинских заштита завршити за десет година…
Због опчињености Косовом, и подједнаке опчињености Бриселом, током преговора о ССП-у изостала је брига о оваквим његовим ефектима на свакодневни живот. Буде ли споразум почео да се примењује, прилика је да ћемо се у то тек уверити. Али неки превиди тешко да су случајни – омогућена је продаја обрадивог земљишта, природних ресурса, шума…, што су Хрвати или Албанци изричито забранили у својим споразумима. Ово ће, у перспективи, омогућити шпекулације пољопривредним земљиштем, а његова ће цена, због све акутније светске несташице хране, у перспективи само расти. Ко ће се обогатити на препродаји? Они који су покуповали највише земље по Војводини, попут Мишковића, Колета и осталих. А ко земљу препродаје сигурно неће улагати у повећање производње жита или кукуруза, што нас опет враћа на уништавање и онога што имамо.
На крају читаве приче, остаје јасно да ни ССП а ни ЕУ нису чаробни штапић који ће решити све наше проблеме, како нам се почесто поручује у жару предизборне борбе. Но, избори ће проћи а проблеми остају, и са ССП-ом или без њега, сами морамо да се изборимо и за слободну конкуренцију, и за елиминисање корупције, за чисте приватизације и транспарентно управљање државним фондовима. То ће привући неопходне стране инвестиције, а не предизборни маркетинг, упркос свим досадашњим привидним успесима у рекламерском продавању магле.
Никола Врзић
Related posts
No Comments yet »
RSS feed for comments on this post. TrackBack URI
Leave a comment
Copyright © 1996-2008 Serbian Unity Congress
Entries and comments feeds.
Valid XHTML and CSS. ^Top^